Category: Богословље

„…Сва твар велича Тебе Који си се јавио; јер си Ти Бог наш Који си се јавио и са људима поживео; Ти си Јорданску воду осветио, пославши са неба Светог Духа Твог, и размрскао главе змија које су се тамо гнездиле” (из Молитве Великог освећења воде) Ваистину се Бог јави и објави нам истину о Себи. По Свом великом човекољубљу Господ Исус Христос показује Себе као Истинитог Бога. Зато се данашњи Празник назива Богојављење. Данас је Бог Себе објавио свету. Крштење је почетак, прво јавно појављивање и указивање на Христа као Месију и Спаситеља. Пророк Јован Претеча сведочи да је Он Син Божији говорећи: „Видео сам Духа где силази као голуб с неба и остаде на Њему” (Јн 1, 32-34) и чуо глас Оца: „Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи” (Мт 3,17). На крштењу се јавио Бог Син, али се открио и Бог Тројица. Бог се као Света Тројица човеку већ у Старом Завету откривао, али у виду сенке, попут неке загонетке. Пример већ налазимо на почетку Књиге Постања где се каже да је Бог Отац створио свет, кроз Бога Сина (Логоса), а Дух Свети лебдео над водом (Пост 1, 1-2). Следећи пример имамо код савета Свете Тројице, при стварању човека, где Бог каже у множини: „Да начинимо човека по слици својој и по обличју своме” (Пост 1, 26). Такође, пример налазимо и код праоца Авраама када су му дошла три човека (путника), а он им се обратио: „Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој мимоићи слугу твога” (Пост 18, 3). И на многим другим местима у Старом Завету можемо пронаћи пример откривења Бога као Свете Тројице. Међутим, Света Тројица се најјасније открила (јавила) човеку на Крштењу Господа Исуса Христа. Овај догађај отворио је небеса и зачуо се глас Бога Оца: „Ово је Син мој љубљени, који је по Мојој вољи” (Мт 3, 17). А Дух Свети је сишао са неба на Исуса, потврђујући речи Оца. Тако нам Господ отвара небеса и показује људима тајну Тројичности Божанства. Свети Григорије Палама је приметио да нам јеванђелист изразом „отворише се” показује да су небеса претходно била затворена услед нашег сагрешења и непослушности Богу, јер су се, као што је записано, небеса затворила након што је Адам сагрешио пред Богом. Овде треба одмах напоменути да Господу Христу није било потребно крштење, као што му није било потребно ни обрезање, већ Он то чини нас ради и нашега ради спасења, јер као Богочовек Он је био безгрешан и заувек је такав. Из крајњег смирења, извршавајући и све заповести Старога Завета по својој људској природи и смирујући Себе као Господар пред слугом, Бог пред својим створењем, Он прихвата крштење Јованово. Крстивши се од стране Светог Јована Крститеља, Христос је себе поистоветио са свим људима без изузетка, да би нас све обновио, да обнови сву твар. Крштењем у реци Јордану Христос је осветио не само воде Јордана, него целокупну водену природу, а самим тим осветио је и целокупну творевину. Тако је Христос дао води моћ да опере људске грехе. Овај Празник показао је једно велико чудо. Господ Исус Христос крстио се у Јордану од Светог Јована Крститеља и тако основао велику и пресвету Тајну Светог Крштења. Крштење је јединствени чин који уводи у нову заједничарску стварност у Христу – Цркву. То је тајна која спасава род људски, тајна јединства са Христом које се једино може описати као облачење у Њега  „јер који се год у Христа крстисте у Христа се обукосте” (Гал 3, 27). Апостол Павле крштење назива „бањом поновног рођења и обновљењем Духом Светим” (Тит 3, 5). Он схватање крштења као новог рођења изражава сликом умирања старог човека и телесног размишљања, а тиме почетком новог живота у Цркви. Крштење као свлачење, „одбацивање грешног тела” и као опраштање грехова означава почетак новог живота. Сам догађај Богојављења, на реци Јордану, нема само историјски, већ свевременски и дубински значај за нас и наше спасење. То подразумева да ми морамо радити на томе да у нашем срцу дође до Богојављења да бисмо могли да исповедамо веру у Бога Живог и Истинитог, Једног у Тројици, Оца, Сина и Светога Духа. То искуство се стиче вером, молитвом и подвигом. Тек када се доживи благодатно искуство, када Бог дотакне човечије срце својом благодаћу, онда нам се многе тајне откривају не само везане за постојање света који нас окружује, већ нам се откривају и тајне постојања Свете Тројице, у мери коју човек може да прихвати. Поред овог радосног откривењског сегмента празника јављања Свете Тројице, радост празника Крштења Христовог је и у томе да у вери све може да буде изнова опрано, очишћено и поново рођено. Колико год били помрачени, запрљани и у блато бачени, увек изнова можемо да се очистимо у реци воде живе кличући: „Велики си Господе, и чудесна су дела Твоја и нема речи способне да опева чудеса Твоја…”. Да бисмо све ово доживели потребно нам је покајање. Јер једино у покајању – преумљењу ума и срца, можемо сагледати живот у новом светлу. Баш такво покајање је проповедао и Свети Јован Крститељ, што је омогућавало људима да у лику Господа Исуса Христа виде Спаситеља света. Стога, и ми да се трудимо да будемо сарадници Господа који се јавља непрекидно на спасење наше, да и ми будемо сарадници на томе да наш живот и овде на земљи и потом у вечности буде једно трајно непрекидно Богојављење, па да смиреним и чистим срцем примимо благодат Божију. А када благодат Божија сиђе у наша срца, онда ћемо и ми доживети Богојављење и у срцима нашим чути глас: „Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи” (Мт 3, 17). Јереј Милутин Лекић, парох негбински Извор: Жички благовесник јануар-март 2026.

У уторак, 2. 12. 2025. у 12.00 часова, у амфитеатру Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Александра Малешевић одбранила је докторску дисертацију под насловом „Биомедицински потпомогнута оплодња у хуманој репродукцији у светлу хришћанске антропологије“. Ментор приликом израде овог рада је био Митрополит др Игнатије Мидић. Дисертација је одбрањена пред комисијом коју су сачињавали проф. др Златко Матић, ванредни професор Православног богословскг факултета – председник комисије, проф. др Зоран Деврња, редовни професор Православног богословског факултета и проф. др Душко Прелевић, редовни професор Филозофског факултета Универзитета у Београду. У самом раду ауторка врши теолошку рефлексију о значају, вредности и оправданости различитих медицинских поступака који се врше са циљем рађања новог живота. Овакви поступци су почели да се примењују седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, а данас представљају врло честу и уобичајену појаву. Међутим, богословска рефлексија оправданости оваквих поступака, као и подробнија анализа у теолошком дискурсу је у великој мери изостала, те осим појединих радова готово да нема литературе на ову тему. Самим тим, овај рад добија још више на значају и на вредности. Александра Малешевић рођена је у Босанској Градишци 1981. године. Основну школу је завршила у Новом Саду, а гимназију у Бања Луци. Своје богословско образовање Александра је отпочела на Православном богословском факултету Универзитета у Београду 1999. године, а након дипломирања наставља да се богословски усавршава на Теолошком факултету Аристотеловог Универзитета у Солуну. Ту је завршила магистарске студије и одбранила магистарски рад на тему „Очовечење Бога Логоса као предназначени циљ постојања твари по светом Максиму Исповеднику“ 2009. године. Александра је вероучитељ у основној школи Свети Сава у Бајиној Башти где је нарочито омиљена – како међу децом, тако и међу колегама. Својим трудом и прегалаштвом представља пример посвећености катихетском позиву и деци коју подучава. Поред академског и катихетског рада, треба рећи и да је она посвећена мајка петоро деце и супруга бајинобаштанског протојереја Владимира Малешевића и да њихова породица чини значајан део бајинобаштанске црквене заједнице. Из Архијерејског намесништва рачанског

У сарадњи Епархије жичке и продукције ТВ Мелоса настављен је серијал “Тајне наше вере“. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. Јустина, пролећни серијал је обухватио пет гостовања краљевачког свештенства који су говорили о светотајинским темама. Посебну пажњу гледалаца привукло је гостовање старца Акакија Кавсокаливита који је говорио о свом познанству са највећим духовницима нашег времена – светогорским светитељима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом. Јесењи серијал доноси шест гостовања у којима ће гледаоци моћи да слушају разговоре са свештеницима о темама важним за разумевање мисије Цркве у циљу очувања освештане традиције и давања одговора на савремене тежње верника, али и разговоре са психологом и историчарем који разматрају одређене теме из области својих стручних интересовања. Водитељ емисије је Сања Бугариновић, а стручни саветник протојереј Александар Јевтић.

У сарадњи Епархије жичке и продукције ТВ Мелоса настављен је серијал “Тајне наше вере“. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. Јустина, пролећни серијал је обухватио пет гостовања краљевачког свештенства који су говорили о светотајинским темама. Посебну пажњу гледалаца привукло је гостовање старца Акакија Кавсокаливита који је говорио о свом познанству са највећим духовницима нашег времена – светогорским светитељима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом. Јесењи серијал доноси шест гостовања у којима ће гледаоци моћи да слушају разговоре са свештеницима о темама важним за разумевање мисије Цркве у циљу очувања освештане традиције и давања одговора на савремене тежње верника, али и разговоре са психологом и историчарем који разматрају одређене теме из области својих стручних интересовања. Водитељ емисије је Сања Бугариновић, а стручни саветник и повремено водитељ емисије протојереј Александар Јевтић.

У сарадњи Епархије жичке и продукције ТВ Мелоса настављен је серијал “Тајне наше вере“. Са благословом Његовог Високопреосвештенства Митрополита жичког Г. Јустина, пролећни серијал је обухватио пет гостовања краљевачког свештенства који су говорили о светотајинским темама. Посебну пажњу гледалаца привукло је гостовање старца Акакија Кавсокаливита који је говорио о свом познанству са највећим духовницима нашег времена – светогорским светитељима Порфиријем, Пајсијем и Јаковом. Јесењи серијал доноси шест гостовања у којима ће гледаоци моћи да слушају разговоре са свештеницима о темама важним за разумевање мисије Цркве у циљу очувања освештане традиције и давања одговора на савремене тежње верника, али и разговоре са психологом и историчарем који разматрају одређене теме из области својих стручних интересовања. Водитељ емисије је Сања Бугариновић, а стручни саветник протојереј Александар Јевтић.

„Не живети у лажи“ – манифест моралног отпора Дана када је Солжењицин ухапшен — 12. фебруара 1974. године — објавио је текст „Не живети у лажи“. Већ сутрадан био је протеран на Запад, где је дочекан као херој. Тај тренутак означава врхунац његове славе. Солжењицин изједначава лаж са идеологијом — са илузијом да се људска природа и друштво могу прекројити по унапред задатим шаблонима. А његова последња реч, пре него што је напустио домовину, позива совјетске грађане да, као појединци, престану да сарађују са лажима режима. Чак и најплашљивији могу направити тај најмање захтеван корак ка духовној независности. Ако многи крену тим путем тихог отпора, цео тај нечовечни систем ће се затетурати — и срушити. НЕ ЖИВЕТИ У ЛАЖИ! Било је времена кад нисмо смели ни шапатом да се огласимо. А сад ево — пишемо и читамо „самиздат“ (рус. тајно умножавани забрањени текстови), окупљамо се по пушионицама истраживачких института и отворено се жалимо једни другима на све што они муљају и у шта нас све гурају. Ту су те лудачке хвале за наше походе у свемир, док нам је кућа у рушевинама и сиромаштву; ту су те подршке удаљеним дивљачким режимима, распиривања грађанских ратова и неразумног уздизања Мао Це Тунга (и то још о нашем трошку!) — а на крају ће баш нас послати против њега, и мораћемо да идемо, јер шта ће нам друго преостати? А они суде коме хоће, здраве проглашавају душевно болеснима — и увек су то „они“, док смо ми — немоћни. Приближавамо се самој ивици пропасти; већ нас је захватила општа духовна погибија, а она физичка тек што није планула да прогута нас и нашу децу — док се ми и даље, кукавички, смешкамо и успутно мрмљамо: „А шта ми можемо да учинимо? Немамо снаге.“ Толико смо се безнадежно одрекли своје човечности да смо, за ситне погодности данашњице, спремни да се одрекнемо свих начела, своје душе, свега што су створили наши преци и свих изгледа наших потомака — само да не пореметимо свој бедни, привидно удобан живот. Изгубили смо снагу, понос, занос. Не плашимо се ни опште нуклеарне смрти, ни трећег светског рата (можда ћемо се, ето, сакрити у неку пукотину), али се бојимо једино — да заузмемо грађански став! Једина нам је нада да не одступимо од стада, да се не усудимо кренути сами, јер бисмо могли изненада остати без белог хлеба, грејања и без дозволе за боравак у Москви. Добро смо усвојили поуке које нам је држава годинама усађивала у свест: одавно смо помирени и задовољни њеним начелом — да човек не може побећи од своје средине, од друштвених прилика; оне нас обликују, јер: „битак одређује свест“. Шта ми имамо с тим? Ми, кажу, ту ништа не можемо. Али можемо — све! Чак и ако се тешимо и лажемо сами себе да није тако. Нису „они“ ти који су криви за све, већ ми сами, само ми! Неко ће узвратити: Али, заиста, ништа се не може учинити! Запушили су нам уста, нико нас не слуша, нико нас ништа не пита. Како да их натерамо да нас чују? Немогуће је натерати их да се предомисле. Најприродније би било једноставно их не бирати поново — али у нашој земљи нема избора, нема ни поновног гласања. На Западу постоје штрајкови и протестни маршеви, али ми смо превише застрашени, сувише се бојимо: како то — тек тако оставити посао и изаћи на улицу? Сва она судбоносна средства којима се Русија служила у својој бурној историји прошлог века данас су за нас још мање прихватљива. Заиста, не треба им се поново враћати! Данас, када су све секире већ посекле све што су имале да посеку, када је све што је посејано већ дало свој плод, можемо јасно видети колико су били заблудели, опијени и изгубљени они надмени младићи који су, кроз терор, крваве устанке и грађански рат, желели да створе праведну и срећну земљу. Не, хвала вам, оци просветитељства! Сада знамо да подлост средстава рађа подлост резултата. Нека нам руке остану чисте! Дакле, да ли се круг затворио? Зар заиста нема излаза? Зар нам једино преостаје да пасивно чекамо — можда ће се нешто само од себе догодити? Али не — ништа се само од себе неће расплести, ако ми сви, из дана у дан, настављамо да прихватамо, величамо и учвршћујемо, и ако се бар не одмакнемо од његове најслабије тачке — од лажи. Када се на мирно људско постојање обруши насиље, оно наступа самоуверено, с лицем које пламти од самопоуздања, развија своју заставу и узвикује: „Ја сам Насиље! Склоните се с пута, помакните се — све ћу вас смрвити!“ Али насиље брзо слаби; прође само неколико година — и више није тако сигурно у себе. Да би се одржало, да би изгледало прихватљиво, оно ће неизоставно призвати у помоћ свог савезника — Лаж. Јер насиље нема чиме другим да се покрије сем лажи, а лаж може опстати само уз насиље. И не спушта насиље своју тешку шапу сваки дан, нити на свако раме; али од нас захтева само једно — да се покоримо лажи, да свакодневно учествујемо у обмани, и то му је довољно као доказ наше оданости. И управо ту, у нашем одбијању, налазимо најједноставнији и најприступачнији кључ нашег ослобођења: лично неучествовање у лажи! Чак и ако је све покривено лажима, чак и ако све стоји под њиховом влашћу, одупримо се најмањим гестом: нека њихова владавина не опстаје захваљујући мени! И ово је начин да пробијемо привидне окове наше пасивности — најлакши пут за нас, а уједно најразорнији за Лаж. Јер када се људи одрекну лажи, лажи једноставно престају да постоје. Као паразити, оне могу опстати само када се привежу за појединца. Од нас се не тражи да сами изађемо на трг и викнемо истину, да наглас кажемо оно што мислимо — то је застрашујуће и томе још нисмо дорасли. Али хајде макар да одбијемо да говоримо оно што не мислимо! Ево пута који је најлакши и најприступачнији за нас и за наш дубоко укорењени, готово органски кукавичлук. Много лакши него (страшно је и изговорити те речи) грађанска непослушност у Гандијевом стилу. Наш пут мора