У Православној Цркви од давнина постоје четири поста. Два посвећена Господу – Божићни и Велики. Они нас припремају за примање новог живота Оваплоћеног и Распетога Христа. И два – Успенски и Петровски – показују какав је плод принело дело Христово у „зачецима нове твари“ – Божијој Мајци и првоврховним апостолима. Усред свих молитви и свих постова Цркве је Крст Христов, Христова и наша победа над смрћу.
После празника Педесетнице и Свих светих, ми ступамо у Петровски пост, да би нам било дато да благодатно сазнамо да ми припадамо Светој Саборној и Апостолској Цркви и да се можемо приопштити крсној љубави Христовој, гледајући на подвиг апостола Петра и Павла. „Угледајте се на мене, као ја на Христа“, – каже нам апостол Павле. Постарајмо се да у току овог времена узмемо на себе труд према својим могућностима (ко колико може примити), – да прочитамо са молитвом две Саборне Посланице апостола Петра и четрнаест Посланица апостола Павла, као што се у току Часног Поста благочестиви хришћани труде да прочитају читаву Библију, да би се ум просветио, како каже преподобни Серафим, разумевањем Божанских Тајни. А у Страсној Седмици се по уставу Цркве после богослужења чита Четверојеванђеље.
Цркви је дато све што је Христово, но она је дужна да прође кроз све што је Христос прошао и најпре да њега исповеди Богом. Од када је Петар први изрекао речи, које се непрестано чују на земљи: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ – сваки од нас их пред причешћем произноси и од тада Господ му открива блаженство примања ове светлости не од плоти и крви, него од Оца. Но оно што Спаситељ још не говори је оно што Петар не може у то време примити – од Његове Плоти и Крви, од Плоти и Крви Христове Отац даје онај Дух, без кога се Петар не може не стидети, исповедајући Га пред људима.
Како се може бити сведоком Божијим, а да се претходно не буде крштено огњем? Од самог почетка он је са вером и љубављу оставио лађу и мрежу са богатим уловом, и родитељски дом, и пошао за Христом. И за ову његову љубав и веру, било му је дато откровење од Оца и радост на гори Преображења. Са вером и љубављу он се решио да иде по води ка Христу, али видевши силне таласе, уплашио се и почео да тоне, а Господ му је рекао: „Зашто се уплаши маловјерни?“ У његовом следовању за Господом све време се откривају нове дубине живота и смрти, смењују се порази и победе. Када Спаситељ говори о жртви, о жртвеном путу, о тајни спасења која превазилази сваки разум, многи од Његових ученика узвикују: „ Како овај може дати нама тијело своје да једемо?“ (Јн. 6, 52). Нико неће крсно страдање и зато су многи ученици отишли од Њега, као што се каже у Јеванђељу. И када Господ, видећи збуњеност свих, па чак и најближих ученика, пита Дванаесторицу: „Да нећете и ви да одете?“ – тада Петар, побеђујући малодушност вером и љубављу, одговара: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш ријечи живота вјечнога“ (Јн. 6, 68). Међутим он треба да сазна за љубав до краја и да до краја сазна за несавршенство своје љубави. Људска љубав може бити директно супротна истинској љубави, чак и када је окренута ка Христу. Када Петар сазнаје о предстојећим Крсним страдањима Господа, испунивши се састрадавањем према Христу, умољава: Да не буде тога са Тобом, милосрдни Господе!“ – чује одговор: „Иди од Мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско“ (Мт. 16, 23). Истим речима је раније Христос одбацио ђавола, када Му је овај предложио, искушавајући га, да влашћу и чудом, а не љубављу све привлачи себи.
Људска љубав, ма колико она била ватрена, може се изненадно окренути у нељубав, издајство, одрицање од вољенога. У трикратном одрицању од Христа, када Га бију и пљују на Њега, и воде Га на саслушавања и ислеђивања, и Петар каже: „Не знам овог човека“, ми видимо сву страшну стварност овог догађаја. Зар он није недавно говорио од свег срца: „Ако се и сви одрекну од Тебе, ја се никада нећу одрећи?“ И када по Васкрсењу Господ пита Петра: „Симоне Јонин љубиш ли Ме више него ови?“ – Петар већ не поредећи се ни са ким, просто одговара: „Да, Господе, Ти знаш да те волим“. Три пута одриче се од својега Господа и три пута му Господ даје могућност да понови своју љубав: „Ако Ме љубиш, – каже Господ, – ако си сазнао како се на самом делу достиже љубав, напасај овце и јагањце из Мојег стада“ (Јн. 21, 15 – 17). Само љубављу према другима, за које је Христос положио Свој живот, ми можемо доказати да волимо Христа. Но ова три пута изјављивана љубав на језеру Тиверијадском, још није љубав до краја. Господ му каже да ће доћи дан, када ће раширити руке своје и други ће га опасати и одвести куда не жели, знаменујући тиме, каквом ће смрћу Петар прославити Бога. Ово ће се десити зато што ће Петар на крају сазнати тајну љубави. Када Дух Свети у дан Педесетнице сиђе на апостоле, Петар ће примити савршено нову љубав – ону, која је и код Самога Христа. Љубав, која ће му омогућити да да свој живот за Онога, Кога он љуби. Он у тој љубави и није највећи, но он ће такође поћи на крст и замолиће да га прикују наопако на крст, зато што је недостојан да умире као Господ. Тако ће Петар прославити Агнеца, и јагањци ће дознати не само речима, шта им је написао Њихов Пастир: „Но, пошто ви учествујете у Христовим страдањима, радујте се“. И дати Духу Светом да открије кроз његову проливену крв великолепије непорочног Агнеца Божијег, закланог пре стварања света. Таквим ће бити његово блаженство – првог човека на земљи, који је исповедио Христа Сином Божијим, и чуо: „Блажен си Симоне, сине Јонин! Јер тијело и крв не открише ти то , него Отац мој који је на небесима“ (Мт. 16, 17). И Петар, три пута одрекавши се Христа у време Његовог страдања, осмелио се да каже: „ја који сам свједок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити“(1 Петр.5, 1).
Код апостола Павла је било друго призвање. Он је прошао други пут ка тајни крста и љубави. Ми нисмо у стању да себи представимо шта је он доживео при сусрету са васкрслим Христом, када је он, ревнитељ по Богу и за славу Божију, увидео себе разобличеног као непријатеља Божијега, као противника Месије, као гонитеља Цркве Божије. Усред залепљујуће светлости он је зачуо: „Зашто Ме гониш?“ – и заувек сазнао да се све што је чинио тим невиним људима, вукући их на казну, односи у ствари на Христа. Пут којим је прошао апостол Петар ка љубави, раскрива се код апостола Павла у његовом покајању. По дару љубави он је од распињатеља Христовог постао благодатним причасником Тијела и Крви Христове. Тако је његово исповедање постало исповедањем сваког православног хришћанина пред причешћем: “Од којих (грешника) сам први ја“, и оно је исто толико свето као исповедање апостола Петра: „Ти си Христос, Син Бога Живога“ . Свим животом својим, телом и крвљу својом он се приопштава тајни, која му се открила на путу за Дамаск, да би је донео до свих, до оних који ништа не знају и не схватају шта значи људски живот. Сами по себи страдања и трудови немају никаквог значаја: „И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“ (1 Кор. 13, 3). И зато се химна љубави и химна Крсту сливају у његовој благовести у једно. Крст којим се њему свет распео и он – свету, укључује у себе његове немоћи, и када апостол каже, када сам слаб, онда сам силан, јер се сила Христова у немоћи савршава, и љубав Божија се излива у срца наша Духом Светим.
На крсту умире Петар, а апостол Павле бива посечен мачем, и сваки човек, чак и ако му смрт долази кући, умире на крсту, ако умире са Господом. Господ даје Петру кључеве Царства – власт да отвара врата у живот. Но ова власт, како каже блажени Августин, не припада само Петру и Павлу, већ свим апостолима, свим пастирима, читавој Цркви, зато што оно што отвори Христос, нико не може затворити. Име његово Петар, означава „камен“. Он је први сазнао Ко је Христос, и зато је он – први камен у здању Цркве. Но само је Христос – „камен, који су одбацили зидари, и који је био глава од угла“ (Мт. 21, 42). И врата адова неће одолети Цркви, јер она нису могла задржати Христа. Кроз векове се чује глас Христов, обраћен свим хришћанима: „Ви сте светлост свету“ (Мт. 5, 14). Он, Који сам о Себи говори: „Ја Сам светлост свету“ (Мт. 8, 12). И ми смо, без обзира на наше слабости и маловерје, призвани да будемо том светлошћу. Милионе и милијарде људи су привели Господу свети првоврховни апостоли Петар и Павле својим Посланицама, чија је реч крсна и зато што је у њима слово љубави. Сваки од нас, ма ко он био, дужан је да буде причасником Тајни Христових, Крста и љубави. И само у мери и степену у коме смо овим тајнама причасни, спашавамо се сами и можемо друге приводити Господу.
(“Светлост Петровског поста“, протојереј Александар Шаргунов, превео са руског: Небојша М. Ћосовић)