У дану када Црква слави оданије Вазнесења, сабрала се црквена заједница ариљска да се молитвено опрости од свога проте Спасојевић Милоша и да га пошаље у наручје Вазнесеног Господа . Свету Литургију су служили његови другови из Београда и околине, али и другови његовог сина Душка, који је свештеник у Загребу. На крају Литургије од проте се опростио његов наследник у ариљском храму, прота Драган Стевић, сећајући се протине љубави, савета, помоћи, које нам је свима давао али и хумора на који нас је навикао. Прота је истински волео Цркву, и све оне који су за њу везани, али ништа мање и оне који су од Цркве отпали и за које је увек говорио да их требамо са стрпљењем у Њу вратити.
Опело је служило двадесет пет свештеника и два ђакона, уз присуство још петорице свештеника и много верног народа. На крају опела народу се обратио најмлађи свештеник који је служио са оцем Милошем, из времена пре погрома Срба из Крајине, прота Славко Стевановић из Епархије банатске, који је описао протин живот у периоду од рођења 1947. године до избеглиштва из Крајине , из Оточца, у време усташке Олује 1995. године. Било је то време усташко-комунистичких притисака на наш народ и Цркву, а прота је стрпљиво радио из дана у дан и тако саветовао и своју свештену сабраћу којој је био намесник. Убрзо је почела и духовна и материјална обнова у том крају. Обновљено је много храмова, подизани су из пепела, народ је духовно снажио. А онда је дошао рат да све то прекине и прота је морао са својом паством у избеглиштво. Љубављу блаженопочившег Епископа жичког Стефана, који га је познавао, отац Милош је дошао у Ариље.
О том периоду , па до његове кончине говорио је прота Мирчета Крупниковић, који је од свих нас најдуже времена провео са оцем Милошем, а од његовог одласка у пензију био му је и надлежни парох. Овде у Ариљу прота је заорао дубоку бразду јеванђелску, посејао семе чије плодове ми данас беремо. Није му било лако, био је странац, избеглица, али његова доброта и трпљење су полако освајали ариљска срца и време је учинило да он постане вољени пастир свога стада. Радио је као старешина храма неуморно сређујући порту и храм, славећи седмовековно постојање његово 1996. године. Радио је и са народом наставио градњу храма у Гривској. Свака реч му је била на корист Цркви и њено узрастање. И није престао ни онда када је званично умировљен. И тада је пружао подршку нама млађима, био увек спреман да нам у свему што му снага дозволи помогне. На крају, отац Мирчета је захвалио, проти што је духовно обновио и ариљску Цркву.
Последњи говорник био је Мића Божичковић, пријатељ оца Милоша из Оточца.
После литије око Храма Светог Ахилија, прота је погребен на градском гробљу у Вранама, да са својом паством чека Васкрсење мртвих.
Драги оче Милоше, срећан ти пут у Вечност!
Братство Храма Светог Ахилија
