Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Православни мисионар: протојереј Александар Р. Јевтић, “Да ли је трпљење увек врлина?“

Модел понашања који подразумева трпљење као подношење одређених спољашњих околности које се тичу појединца није исто вреднован у свим друштвима током историје. У патријархалним друштвима са израженим хијерархијским поретком, трпљење се подразумевало и доживљавало као неопходан услов за опстанак заједнице. Секуларизација друштва која се одвија од 17. века до данас, као један од својих основних чинилаца истиче права појединца у односу на заједницу у којој живи. Позивајући се на угроженост неких чланова друштва (нпр. жена и деце, разних мањина) појединци и удружења указивали су на злоупотребе до којих је долазило у патријархалном друштву где су јасно позициониране улоге оних који заповедају и слушају. Морална правила проистекла из религије означена су као препрека за самоостварење појединца, као брана слободи која не треба да зна за морална ограничења. Психоанализа је означила религију са моралним оквиром као извор многих психичких проблема, а философска мисао се потрудила да преко многих својих представника на прво место постави питање разума, а не морала. Немајући снаге да се на ширем плану одупру овим токовима, традиционалне хришћанске заједнице широм Европе и Америке су се повукле у својеврстан гето са својим мање или више јасним ставовима о савременим друштвеним изазовима. Номинални чланови верских заједница, без активнијег учешћа и живљења етоса вере којој припадају по крштењу, најчешће су збуњени или потпуно незаинтересовани за било какву поуку. Поједини теолози и клирици имају различите ставове по питању врлине трпљења, који даље утичу на њихово разумевање одређених савремених проблема. Изношење истих у јавност и поучавање ужег или ширег круга познаника и пратилаца на друштвеним мрежама додатно утичу на стварање утиска да верске заједнице немају јасан став. Колико је тема трпљења актуелна може се видети на два веома значајна подручја друштвеног живота. Једно је породица, а друго радно окружење.

Породица је под све већим притисцима како време протиче. Економски фактори који утичу на све већу потребу за запосленошћу обоје супружника, измешане улоге мушкарца и жене, права деце, потрошачка зависност од све већег броја наметнутих потреба, мањак слободног времена, зависност од дигиталних технологија, довели су до све мањег броја склопљених и све већег броја разведених бракова. Многе вишегодишње везе младих распадају се одмах по ступању у брак. У образложењима или исповестима које се могу чути као разлог за развод најчешће се наводи неразумевање од стране брачног друга, као и позиција себе као жртве којој се намеће трпљење као животни стил. Немајући снаге за трпљење многи се одлучују за развод, притом, осуђујући другу страну, а себе постављајући у улогу апсолутне жртве. Необично је што најчешће постоји потпуна убеђеност обе стране у сопствену исправност и повређеност.

Радно окружење је, такође, полигон за осећај повређености и немогућност даљег трпљења. Притисак надређених, некоректност колега, потцењеност сопствених доприноса, појединце гоне ка осећају незадовољства. Као у зачараном кругу, или под бумерангом, потиснуте емоције временом доводе до озбиљних психичких и соматских обољења, али и до изненадних ерупција беса и међуљудских конфликата који могу имати и трагичне последице. Лоши међуљудски односи, условљени нејасним одређењем према трпљењу, утичу и на квалитет пословања сваке радне јединице. Квалитетни појединци често напуштају колективе и започињу приватне послове услед немогућности да даље трпе или пројаве све своје квалитете.

Са оваквим и многим другим проблемима, људи долазе и код духовника на исповест и по савет како да науче да живе неповређујући друге, али и недозвољавајући да буду повређени. До ове позиције се не долази лако. Ипак, тајна је у унутрашњем настројењу човека. Тежећи ка аутентичном духу хришћанства, човек треба да се угледа на Христа „који није дошао да му служе, већ да служи и даде свој живот у откуп за многе“ (Мт 20, 28). Вековима су светитељи подражавали овај пример Христа Подвигоположника. Свети Макарије Велики упориште за врлину трпљења проналази у светописамским примерима личности Јосифа и Давида, па закључује:

„Ове примере из Писма смо навели како бисмо показали да се дејство Божије благодати у човеку открива после дуготрајне борбе и да се дар Светога Духа прима тек после искуства великог трпљења и великодушности, после искушења и испитивања, пошто је самовласно произвољење проверено разноврсним невољама“ (Добротољубље 2. том).

Свети Нектарије Егински је у новије време показао невероватно трпљење, инспирисано жељом да никога не повреди. Господ га је удостојио чудесног дара исцелитељских моћи светих моштију које многима дају помоћ у разним невољама. Према речима аве Зосима палестинског, ако брата претрпимо у тренутку његове слабости, чак и када није у праву, Господ ће му временом указати на нашу добронамерност, па ће и он стећи поверење и благонаклоност према нама (Добротољубље 3. том).

Из Старечника и Житија Светих сазнајемо да су многи светитељи мењали места својих подвига, услед притисака спољашњих околности које су им се чиниле неповољнима за подвиг и духовно усавршавање. Неки су се отворено супротстављали незнабожачким, али и црквеним властима за које се касније испостављало да нису биле у праву (нпр. догматски спорови од 4. до 9. века). Ово отвара могућност да се укаже да трпљење у појединим ситуацијама може постати лоше решење. У контексту породице то је видљиво када услед одређеног порока једне стране друга страна може физички или психички да страда све до потпуног уништења, уколико заједница са непокајаном особом настави да траје. Убиства и самоубиства нису реткост у оваквим ситуацијама. Сигурно да то није по вољи Божијој. Слично је и са радним окружењем. Трпећи трајно омаловажавање и тортуру, појединац може бити сломљен до те мере да решење потражи у убиству или самоубиству. То нам сведочи о потреби да се у одређеним ситуацијама донесу мудре одлуке. Начин на који се оне доносе је трезвеност која подразумева чисте мисли испуњене молитвом, по речима старца Емилијана Симонопетријског. Помоћ духовника у оваквим ситуацијама је добродошла.

Савети из области психологије и психотерапије указују да је у неким ситуацијама важно претрпети, па препоручују тзв. модел прихватања (acceptance).У другим ситуацијама, саветују промену заједнице или радног окружења како би се сачувало психичко здравље. У све сложенијим друштвеним околностима, Православна Црква је позвана на пастирску бригу о свим својим члановима, клиру и верном народу. Ово подразумева заједничка саветовања и разматрања разних проблема, упознавање са ставовима из других области које се баве истим темама, али изнад свега лично сведочење јеванђелског и светоотачког опита који нас позива на промену себе самих, како бисмо могли и друге мењати сведочећи им Христа. Да не чинимо другима оно што не желимо да они чине нама. И како то записа Габријел Гарсија Маркес: „Другог треба гледати са висине једино када хоћемо да му помогнемо да устане.“

Протојереј Александар Р. Јевтић

Извор: Православни мисионар (новембар-децембар 2023)

Contact Us