Васкршња посланица Епископа шумадијског и Администратора Епархије жичке Г. Јована

Ј О В А Н

ПО МИЛОСТИ БОЖИЈОЈ ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ И АДМИНИСТРАТОР ЕПАРХИЈЕ ЖИЧКЕ
СВЕШТЕНСТВУ, МОНАШТВУ И СВОМ ВЕРНОМ НАРОДУ
ОВЕ БОГОМ ЧУВАНЕ ЕПАРХИЈЕ ШУМАДИЈСКЕ, БЛАГОДАТ ВАМ И МИР
ОД БОГА ОЦА, БОГА СИНА И БОГА ДУХА СВЕТОГА
УЗ СВЕРАДОСНИ ВАСКРШЊИ ПОЗДРАВ:

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

Дан Васкрсења Христовог је жижа наше вере. “Дан један”, дан једини, дан који превазилази наше уобичајено мерење времена, “дан осми” како се назива у старим хришћанским списима. Дан у коме не постоји ништа тамно, који нема сенке већ је сав изаткан и испуњен светлошћу. Дан који нас преиспуњује надом јер је икона будућег века. Овај је дан “стање које ће следити садашњем времену, бескрајни дан који не познаје ни вече ни јутро, онај век непролазни који не залази” (Sвети Василије Велики, О Светоме Духу).

Данашња светлост Васкрслог Христа нам долази из гроба, али сада празног гроба. Ад и Небеса, гроб и Васкрсење, зло и добро, смрт и живот јесу крајње тачке једне исте тајне, највеће и најдубље тајне људског постојања. Укус и искуство зла у нама и око нас и смрти као врхунца зла су ране које нису мимоишле ниједну генерацију људског рода од Адама до данас, као што не мимоилазе ни нас, а неће мимоићи ни наше потомке. Смрт је тамно огледало у коме се огледа наше постојање. У њему болно видимо ко смо и шта смо. У том тамном огледалу нашег постојања видимо да нас све на крају пута чека незасита и вечно гладна смрт која не односи само наша тела, нашу биолошку егзистенцију већ уништава и нашу личност, све оно и све оне које смо волели, све наше жеље и идеале. Ако се са својим биолошким нестајањем човек можда још и може помирити, јер је то општи закон у свеколикој творевини, чак би се могло рећи да је то и претпоставка даљег живота свих врста, разградња и уништење човекове личности је оно са чим се ниједан човек не може помирити. Примирје са смрћу и злом које јој претходи, значи признање пораза. Значи да је човек, и то сваки човек, без обзира на његову друштвену моћ и друштвено признање у суштини својој неуспешан и трагичан.

Трагичност нашег постојања је, такође, искуство које прати сваку генерацију људског рода. Ми се можемо на разне начине борити против ње. Можемо је прихватити као “закон” сваког људског бића и тиме објавити антропологију песимизма и губитак сваке животне наде. Можемо, исто тако, покушати да сва ова питања занемаримо, да их прогласимо некорисним, непотребним, па чак и штетним по људске животе. Јер зашто да размишљамо о нечему што ће свакако доћи и однети све оно лепо, али ипак пролазно у људском животу? Читава савремена масовна култура која нас запљускује са свих страна и обликује наш живот, а посебно наших младих генерација, много више од свих осталих друштвених институција заједно, управо ка овом циљу стреми. Живи брзо, зграби и искористи сваку животну прилику јер доћи ће старост и онда ће бити касно. Обожавање младости, снаге, лепоте, здравља, моћи и богатства, ствара један нови вид идолопоклонства савременог света али и доводи до нове дискриминације. Јер шта са онима који нису ни здрави, ни моћни, ни снажни, ни лепи? Јесу ли они људи другог реда и као такви заслужују да се нађу на друштвеним маргинама? Идеал, посебно младима, постају људи који су на брз, често криминалан или неморалан начин стекли популарност и који су носиоци савременог животног стила. Зло је постало популарније од добра, а сама тајна људског постојања сведена на лаку забаву и разбибригу.

Свако ко се, макар и површно, бави проучавањем библијских текстова приметиће неизоставно једну особину Божију која преовлађује на страницама Старог и Новог Завета. А то је – да је Бог живот и једини извор живота. Наша вера стога, није смртоцентрична, нити пак, ми верујемо зато што се плашимо смрти. У центру наше вере се налази Живот, баш као што је и данашњи дан преиспуњен управо светлошћу Живота. Данашња радост и данашњи празник је празник Живота, а то је оно чега је сваки човек највише жељан – пуноће живота који надилази распадање и пролазност. “Смрти празнујемо уништење, ада разрушење и живота вечног почетак” (7. песма Канона Пасхе).

Ад је разрушен. Није заобиђен, потиснут или наивно заогрнут плаштом радости и празника. Стајао је Господ наш очи у очи са свим злом овога света, стајао је очи у очи са смрћу, осетио је бол на Свом људском телу, био положен у гроб али га он није задржао. Патња, трагика и смрт јесу и остају и даље саставни елементи људског постојања. Не говори нам Христос да нас та чаша може мимоићи, баш као што ни Он није желео да га мимоиђе чаша страдања и смрти али то више није последња реч. Христос је прошао кроз смрт, начинио од ње Pасху – пролазак, радосно нам показујући да је живот јачи од смрти, али само онај живот који се црпи из заједнице са Богом, доносећи нам и показујући крајњи смисао људског постојања, да је управо та заједница наше лично васкрсење и наше спасење. “Јуче се сахраних с тобом Христе; данас устајем заједно с тобом” (3. песма Канона Пасхе).

На радости данашњег дана заснована је и једна од три карактеристике хришћанског живота, поред вере и љубави – то је нада. Она је окренута ка будућности и у светлости Васкрсења открива и објављује оптимизам целокупне творевине. Све што је Господ створио није створено да пропадне, да буде уништено и да нестане, а посебно не човек као круна стварања. Свако од нас је јединствена, непоновљива личност, и као такав позван je и призван да у заједници са Богом и ближњима развија своју јединственост до у бесконачност. Сваки покушај униформисања, па чак и у нашем верском животу, свођења човека на број у маси и тиме заправо његово потирање, је грех против Васкрсења и жеље Божије да сви ми у заједници, али као различите личности постојимо у вечности. Васкрсењем су уклоњене и побеђене све препреке у развоју и расту човекове личности, а посебно она највећа, смрт.

Нада, као темељна хришћанска особина, окренута је будућности и нераскидиво повезана са тежњом ка врлини. Врлина је заправо конкретизација наше наде и као таква, знак распознавања свих оних који имају наде. У садашњем тренутку наше историје сви ми гајимо наде да ћемо успети да превазиђемо проблеме који тешко угрожавају наше друштво и доводе га до ивице опстанка. Реформе и промена менталитета је нешто што је апсолутно неопходно али тек тежњом ка врлини на прави начин се ступа на пут борбе против зла, како у нашем личном, тако и у друштвеном животу. Нама су потребни врлински људи. Хришћанство не гаји наду да се у оквирима историје може постићи Царство Небеско нити било какво идеално друштво, али сви ми својим напорима против зла и стремљењем ка врлини можемо спречити да се живот на земљи, па и на нашим просторима, претвори у пакао, на шта је он сувише често личио у ближој прошлости.

Опредељење за врлину увек доноси нешто радикално “ново”, буђење наде, јер значи сагледати целокупни лични и друштвени живот у светлости Васкрсења, радости и опредељења за Живот – све старо је неповратно прошло и уништено Васкрсењем Христовим.

Славећи Васкрслог Господа, нашег учитеља врлинског живота и победитеља греха и смрти, у име Цркве Божије у Шумадији и Епархији жичкој поздрављамо Вас победносним и најрадоснијим поздравом,

Христос Васкрсе – Ваистину Васкрсе!

Ваш у Васкрслом Господу,

ЈОВАН

Епископ шумадијски

и Администратор Епархије жичке

ЕПИСКОП ШУМАДИЈСКИ Г. ЈОВАН