Упокојила се у Господу монахиња Христина из Манастира Ваведења

У рану зору 23.10.2018. године, ка Сунцу Правде кренула је наша сестра са свим својим жељама, мислима, делима и речима, које су сачињавале крст њенога живота.

Чедо фамилије Милинковић, која је Цркви дала неколико свештеника и монахиња, дете Милоја и Радмиле, рођена је на Велики Петак 1956. године. Као да је сам дан њеног рођења наговештавао страдални живот.

Вучена љубављу према Христу, кроз примере својих старијих, као петнаестогодишња девојчица, често одлазећи у посету манастирима и осетивши пажњу и љубав сестара, заветује се на службу Богу. Њени трудови су превазилазили њене могућности. Њена љубав је била као љубав малог детета према најмилијима.

Кад би нека сестра одсуствовала из манастира, она би се до касно у ноћ извиривала на капију. Немајући редовно послушање бринула је о пословима других. Да дрвца за потпалу има довољно, да воде у кухињи не нестане – доносила је са бунара, а стадо на паши је уживало поред ње. Чим би чула да се неко упокојио журила је да запали свећу и листала је 17-у катизму, а прва би израчунала четрдесети дан.

Овчице Христова-христоименитаја, нека би се сви који те нису познавали придружили молитвама оних који су те волели и ту љубав у Вечност пренели, да венац од молитве који не може увенути приложимо твојим добрим делима, које си понела пред Милостивог Судију.

Њен одар је био окружен свештенослужитељима, бројним монаштвом и свештеницима. Опело су служили протосинђел Герман (Авакумовић), јеромонах Иларион из Манастира Преображења, отац Давид из Манастира Никоља, протојереј-ставрофор Милорад Цицовић, јереј Радоња Мирковић, надлежни свештеник, који је прочитао утешну реч Епископа Јустина.

Хвала вам свима за све.

 

Да Господ свима који су присуствовали, као и онима који су хтели доћи, а били су спречени, врати сваком радошћу и утехом. Амин.

                                                                   Сестринство Манастира Ваведења