Упокојила се монахиња Ираида из Манастира Ваведења

У манастиру Ваведење у Овчарско-кабларској клисури, за само 14 месеци, упокојило се 5 житеља ове свете обитељи. Након краће болести, 1. септембра упокојила се и схимонахиња Ираида (Милинковић), намесница манастира. Владика жички Господин Јустин служио је помен нашој сестри дан након упокојења.

Сваки монашки век прича је за себе, једна жива неисписана књига. Колико је леп али и тескобан тај пут, знају једино они који су душе своје Богу уневестили, и  Творац наш на небесима. Чудесна су то житија у вечној књизи живота исписана. Колико подвига, искушења, падова, исправљања, одрицања, ради имена Христовог и Царства Божијег. Једна од призваних у монашке редове је и схимонахиња Ираида.

Рођена је давне 1931. године у Тометином Пољу, од благочестивих родитеља Милинка и Цаје. Њено родно село није имало Божијег олтара, те је кућa Милинковића, достојна била да се у њој служи Света Литургија.Таква породица имала је и благословен плод – 2 кћери и тројицу синова, од којих су се двојица касније определила за свештенички позив. Деца су у овој кући одрастала  слушајући беседе старих духовника и житија светих. Из свега наведеног, не чуди податак да се млада Милена (мати Ираида), као девојка од 17 лета, једног дана упутила да захвати крчаг хладне воде, те одмакнувши се од кућног прага, похитала хитро ка манастиру Сретење, да захвати воду живу са Непресушног Источника душа наших, подражавајући тако пример своје заштитнице у монаштву Свете Ираиде.

То је био тежак послератни период и време трпљења многих недаћа, које су потресале све оне коју су остали верни Цркви, а нарочито су искушењима били изложени монаси и монахиње. Упркос свему, богомољачки покрет Светог Николаја Велимировића, и у овој души, заорао је дубоку духовну бразду, те је 1955. замонашена у расу а само 4 године касније прима и малу схиму, залог анђеоског лика. Замонашена је у манастиру Сретење на Овчару, где је већ као монах, живео њен деда из фамилије, о. Јоаникије. Оно што је било особено схимонахињи Ираиди је благ однос према млађим сестрама, које су долазиле у Ваведење. Учила их је плетењу бројаница, мешењу славског колача и осталим манастирским пословима. Њено главно послушање било је у Цркви, прислуживању олтара и продаји свећа. Дочекивала је једнако радосно све који су пристизали по духовну помоћ и молитве. За сваког је имала користан савет и благу реч, обећану молитву за здравље и спасење душе.

У манастир Ваведење прелази 1974. године са још једанаест сестара из свог матичног манастира, те почињу обнову 100 година ненасељеног манастира. Монашки подвиг и молитвено тиховање, употпунила је узимањем велике схиме 2002. године. Овде се не завршава чудесно казивање о роду и подвигу породице Милинковић. Гледајући на благочешће своје кћери, њена христољубива мајка узима на себе залог анђеоског лика, добивши ново име у славу и част Свете Марије Магдалине. Одећу смирења обукла је и њена братаница, подражавајући добар пример ближњих. Своје године земног живота и служења Богу и ближњима, завршила је 1. септембра 2017. године, упокојивши се мирно тог дана око девет сати увече.

Монашко опело је служено у недељу 3. септембра. Чин монашког опела извршили су настојатељ манастира Преображења архимандрит Венијамин, архимандрит Доситеј из манастира Гргетега, протојереј Србољуб Стојковић, о. Владе Стојковић, о. Алекса Милинковић (унук монахиње Ираиде), као и други свештенослужитељи. Опело је служено уз молитвено присуство Ираидине браће свештеника Томислава и Раке Милинковића,  бројног монаштва, свештенства и верног народа Божијег.
Шапат молитве и трпљења, мисли и дела, уплео се као разнобојни венац, који је наша сестра отишла да прими. Може бити да су земна дела по људској слабости била непотпуна или прекинута, те у име сестре наше представљене, понизно молимо : „Помјаните Ви нас да и други помену Вас“.

Благодаримо свима који дођоше на последње цјелованије и свима онима који ће је својим молитвама отети од заборава. Нека јој је вечна радост на небесима и покој душе.

Сестринство манастира Ваведење