Ученици средње Машинско-саобраћајне и уметничке школе из Чачка на поклоничком путовању светињама Црне Горе

Од младости своје целога себе предао си Господу, живот проводећи у моливама, труду и постовима оче богоносни. Образац врлина био си свом духовном стаду, стога видећи Бог твоју добру вољу поставља те својој Цркви за пастира и ревносног архијереја, а по престављењу сачува свето тело твоје нетрулежним, светитељу Василије. Стога, пошто имаш смелост пред Њим, моли се Христу Богу да спасе душе наше“.

Наведене речи тропара, распламсале су у ђачким срцима жељу за посетом Манастиру Острог и поклоњењем Светом Василију Острошком и Тврдошком. Као деца и наследници Немањића, Светосавци-православна деца у Србији се неретко везују и за личност Светог Василија, као символ и патрона српског народа. Као онога који је свој земаљски живот заменио небеским, заузимајући непролазну улогу молитвеног посредника и представника свих верујућих, који му у истрајности упућују молитве и хитајући ничице падају пред његовим нетрулежним телом. Суво, али нетрулежно тело овог Божијег угодника сведок је Васкрсења, сведок вечног живота и победивости природе у којој се налазимо. Природни процеси нису надјачали благослов Господњи, благослов Творца, који прослави и озари божанском незалазном светлошћу Острошког чудотворца.

 

У жељи да своју љубав према овом светитељу крунишу, ученици Машинско-саобраћајне и уметничке школе у Чачку, дозволом школске управе одлучили су да посете манастир и да се поклоне нетљеним моштима Светог Василија. Школска управа поменуте школе уз сагласност директора омогућила је одлазак на поклоничко путовање, које је пропраћено архијерејским благословом Епископа жичког Господина Јустина, као духовног оца и пастира верног народа богомспасаване Епархије жичке.

Молитвама Светог Василија ученици су се упутили у суботу 10. новебра 2018. године ка светињама Црне Горе. На свом поколничком путовању ималу су прилике да се поклоне Манастиру Милешева, где саслушали причу о развоју манастира кроз духовно-историјску перспективу. Поклонивши се фресци Белог Анђела, као заштитника ове Немањићке задужбине, ученици су се након послужења упутили даље својим путем. Након преласка граничног прелаза између Србије и Црне Горе, незаобилазна тачка на њиховом путовању био је Манастир Куманица. Новоподигнути манастир и црква на темељима старе богомоље, која је година одисала духовним богатством са незнајућим подвижничким гробом изазвао је велику радост код ђака. Наиме, пре свега неколико година откривене су мошти новојављеног Божијег светитеља Григорија. На месту његовог гроба, а на старим очађеним темељима, на којима су људи година у назад палили свеће и узносили молитве верујући да ће незнани светитељ помоћи, никла је камена црква. Не треба заборавити гостопримство сестринства овог манастира, које нас је са великом радошћу дочекало.

Као следећа одредница на поклоничком путовању нашао се Манастир Морача у Митрополији црногорско-приморској. Мушки манастир у природним лепотама кањона истоимене реке свакодневно уздиже молбе и благодарности Пресветој Богородици, у храму који је посвећен њеном Успењу. Овом приликом поред духовног благослова, ученици су имали прилике да уживају у уметничким представама српске средњовековне иконографије. Посебну радост показивали су ученици са уметничких смерова – конзерватори. Добијали су идеје и инспирацију за своје наредне радове и живопис који би се у неком наредном периоду могао наћи и на зидовима нових православних храмова.

Надахнути, ученици су наставили пут ка свом крајњем циљу, Манастиру Острог. У недељу, на дан када обележавамо Васкрсење Христово, ученици поменуте школе су се упутили од „доњег“ манастира и манастирског конака ка „горњем“ манастиру, како би својим ходом показали дозу подвига и упутили молитве Светом Василију, сведоку Васкрсења. Дошавши до самог кивота, на њиховим лицима видела се нестрпљивост и радост, која се показала у коленопреклоним молитвама и чистим срцима. Поклонивши се Светоме, прикључили су се Светој Литургији, као врхунцу човековог савеза, јединства са Богом путем причешћивања евхаристијским Даровима.

Ученици су имали прилике да се поклоне новојављеном светитељу Симеону Дајбабском у Манастиру Дајбабе и да се упознају са катакомбалном црквом раног Хришћанства. Крстобразна црква у овом манстиру изазвала је одушевљење и новост у њиховом црквено-духовном искуству.

Дошавши уз молитву, уз молитву су се и враћали надахнути благословом који ће чувати и увеличавати из дана у дан. Следећа одредница била је Подгорица и подгорички Храм Васкрсења Христовог. Највећи хришћански празник, односно празник над празницима – Васкрс украшава овај град, а као круна украса у њему је никао велелепни храм који поносно стоји у православном свету, без страха да би га историја, или неке друге околности могле заборавити. Живопис овога храма привукао је ученичку пажњу и одушевљење, нарочито ктиторска комозиција, која у себи нераскидиво спаја прошлост и садашњост, ликове из недалеке прошлости, као и наше савременике који су дали и уградили себе у овај храм и то им се засигурно неће пред Господом заборавити. Незаобилазни њиховом интересовању били су моменти старозаветних представа са месијанском идејом, као и ранохришћански символи самога Христа.

Приликом повратка, ученици су изразили жељу да поново посете Манастир Морачу, у коме су присуствовали вечерњем богослужењу уочи празника Светог краља Милутина.

Приликом доласка у Чачак на лицима ученика била је видна радост због претходног поклоњења српским светињама у Црној Гори. Надамо се да ће молитве светих утврдити ученике у истрајности, да ће по повратку показати благородност, образац вере, наде и љубави. За све то ми узносимо благодарност и молимо се: „Свети Василије Херцеговче, моли Бога за нас.“

           Чтец Душан Арсенијевић, вероучитељ