Света Архијерејска Литургија и градска слава у Врњачкој Бањи

Дана 28. јула, у шесту недељу по Духовима, када вршимо свештени спомен на Свете мученике Кирика и Јулиту, Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин служио је Свету Архијерејску Литургију у Храму Живоносног Источника у Врњачкој Бањи. Непосредни повод посете је била градска слава коју Врњачка Бања данас обележава. Његовом Преосвештенству су саслуживали: архимандрити Сава (Илић) и Дамјан (Цветковић), протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, парох циришки протојереј-ставрофор Ненад Михајловић, протојереј Иван Радовановић, старешина храма протојереј Часлав Јовановић, пароси врњачки: протојереј Саша Ковачевић, протојереј Жарко Дончић, протојереј Радош Младеновић, протонамесник Радован Ђорђевић, јереј Слободан Глишовић, парох у Велућу јереј Милутин Михајловић, протођакон Александар Грујовић и ђакон врњачки Саво Величковић.

Мноштво верујућег народа се сабрало да заједнички прославимо данашњу славу. Након прочитаног јеванђелског одељка присутнима се обратио Епископ Јустин:

„У име Оца, Сина и Светога Духа! Часно свештенство, драга браћа и сестро, драга децо! Сабрали смо се данас у овом светом храму Живоносног Источника да чујемо шта нам Господ Бог о себи говори. Бог се од самог постанка света откривао најсавршенијем створењу своме – човеку, чинећи то тајанствено, јер свет и човек нису били спремни и нису имали чиме да препознају Бога онаквим какав јесте. Господ Бог још у Старом Завету кроз Пророке објављује све оно што ће се десити у времену.

 

У догађају код мамвријског храста када Аврам прима три анђела који су прасликовали Свету Тројицу, показује се како Господ полако води човека ка савршенству откривења у Новом Завету. На почетку Господ Бог преко Мојсија даде Закон људима, који је примљен на Синају. Тај Закон је био педагогија и припрема за Христа. Био је то доста чврст Закон са моралним упутствима, штавише био је и окрутан па можемо да видимо да се каже: ако ти неко сагреши ти му узврати. Али све то је била само припрема, јер ко је поштовао тај Стари Закон (Савез), ко је поштовао Скинију и Шатор састанка и ко се сабирао у име Јахвеа, он је себе могао да припреми за вечнога Христа.

Господ Исус Христос, родивши се од Пресвете Богородице, није дошао да укине Закон и Пророке већ да их испуни, а испунио је тако што је по јеврејском обичају био и сам обрезан. Ипак, Он Собом доноси нови Закон, Нови Савез, у коме се по Оваплоћењу у највећој мери открива људима, а нарочито на Педесетници, када је Свети Дух сишао на Апостоле и када се Бог показао као Тројичан.  Само Откривење бива двојако: кроз Свето Писмо и Свето Предање. Светом Предању, између осталог, припадају и Васељенски сабори на којима су, у оној мери колико је то људима могуће да спознају и схвате, поближе објашњавана питања ко је то Бог, која је природа Његовог постојања и шта је Он са светом желео да уради. Ови сабори, вођени Духом Светим, су били ту да Бога приближе палом човеку. Господ је дошао да подигне палога Адама, који је изранављен гресима од којих је највећи то што је, уместо да буде Бог по благодати и читав овај свет са Богом усавршава, послушао свезлога, ненавидника рода људског, и желео да буде већи од Бога и тиме промашио циљ. Бог је само кроз једну ствар, уздржање од кушања плода са дрвета познања добра и зла, хтео човека да припреми за много веће дарове. И наравно, човек је по својој слабости, наговорен ласкавим речима свезлога, појео тај плод и од тог момента се удаљио од Бога. То видимо по речима у Писму где Бог тражи Адама по рају а он се сакрио од Њега, што до тада никада није урадио. Спознавши своју нагост, јер је клица греха и трулежи у њему проклијала када је преступио заповест, Адам се склања од лица Божијег.

По своме милосрђу, иако је Адам преступио заповест, Бог опет прилази човеку. Кроз Богородицу Бог шаље Сина свога Христа који је дошао на свет, примио људско тело и природу, постао по свему истоветан нама осим греха, поживео са нама, пролио Своју пречасну крв и страдао за нас да би искупио Адамов грех све до дана данашњег.

 

Када након Светог Крштења, те непоновљиве Тајне којом су нам сви греси дотадашњег живота опроштени, опет сагрешимо онда приступамо Светој Тајни покајања и исповести којом се враћамо у окриље Божије. Нема човека да живи а не греши. Једини је Господ без греха, јер смо ми људи слаби, поводљиви и нестабилни. Зато је Господ ту да нас утврди. Зато су ту Свети и Велики сабори који су утврдили нашу веру дајући одговоре на многа питања и недоумице које су се појављивале кроз историју, тиме нам објаснивши смисао постојања нашег. И данас се свет развија, те се јављају многи нови изазови на које треба одговорити. Једино Црква, место обитавања вечне Божије Мудрости, може дати одговоре на проблеме дашањице тако што ће нас сачувати у своме окриљу и у близини присуства Божијег. Зато сваки човек, уколико живи светотајинственим животом Цркве, никада неће отпасти од Бога. Постоје и они који својом гордошћу и сујетом мисле за себе да све знају, било због свог успешног посла и положаја или науке које су изучили, па из тог разлога сматрају да њима није потребна Црква. Они лагодно живе и мисле да немају проблем са собом нити са било ким. А како могу да знају да немају проблем ако себе не мере Христом? Како могу да знају да немају проблем са ближњима када нису ни пришли ближњем? Ближњи је за њих странац! А ми смо сви браћа! Из тог разлога је и Тајна Тројичног Бога таква да су Три Личности заједно а опет Један Бог!

Ако човек нема однос према ближњем нема ни однос према Богу! Ове речи су свима нама подсећање на оно што смо дужни да чинимо, које врлине да негујемо, јер тиме узрастамо у меру раста висине Христове. Да примамо у себе Истину, благочешће, правду, љубав, милосрђе. Све ово Бог тражи од свих нас! Не само од мене, већ свих заједно јер смо део Тела Христовог, сви смо његови сателесници. Јер где је бесмртни Христос тамо је и слуга његов. То је Откровење, то је Истина и сила!

Нисмо ми у Цркву дошли, као што кажу неки, да бисмо побегли од проблема, да се склонимо од себе. Ми смо овде да бисмо кроз веру нашли одговоре. Ако за пример узмемо болест, можемо многе примере да видимо како је та болест, коју смо примили по допуштењу Божијем, била позив на још већу и јачу веру и усрднију молитву. Један од новопројављених светитеља Божијих, Свети Порфирије Кавсокаливит, је и сам много боловао. Тако је пред крај живота добио и рак али бол на њему није могла да се види ни у једном тренутку. Када су га питали да ли осећа болове, он је одговорио да боли као да ужарену пеглу стави на лице, али је кроз све пролазио са осмехом. Тај осмех и трпљење су били дарови усрдне молитве и велике вере у Господа! То је пут свих нас.

Молитвама Светих Кирика и Јулите, које данас прослављамо, и свих Светих Божијих читајмо Писмо и окренимо се радости Божијој у Цркви Његовој сада и за сву вечност! Амин!

Мноштво верног народа, од чега велики број деце, приступило је Чаши Тела и Крви Господње. Након заамвоне молитве освећен је славски колач. Домаћин овогодишње славе је био општински челник Иван Радовић а за следећу годину се пријавио господин Зоран Бабић. По завршетку Литургије челници општинских власти су уприличили свечани ручак.

Ђакон врњачки

Саво Величковић