Српски поклоници на ходочашћу светињама Украјине и Русије

У организацији Туристичке агенције Ловћен, која је мени и супрузи поклонила путовање и са благословом нашег Владике Јустина , крећемо пут Свете Русије. У аутобусу 60 људи, а 15 је са простора Епархије жичке, остали из остатка Србије, кршне Црне Горе и Републике Српске. Са нама су и архимандрит Петар (Петрић) из Епархије зворничко-тузланске и протојереј Милорад Павловић из Епархије шабачке. Вођа пута је вероучитељ Небојша Булатовић из Сурчина .

 

Прва станица је у Почајевској лаври. На Литургији којој началствује Владика ахстанско-казахстански Александар, саслужује са њим још три епископа , дванаест свештеника, а пет је из СПЦ ( два из Ваљевске епархије и нас тројица) и четири ђакона. Певала су три хора.

Одатле идемо у Кијев, на поклоњење светитељима древне Лавре, а онда у Оптину Пустињу. Пустиња је само у имену, све остало је пуно и живо. Као у време Светог Амвросија и осталих отаца који су обновили монаштво у Русији. Литургијом је началствовао игуман Епископ Леонид. До мене је јеромонах Серафим (Полич), који се одушевио схвативши да сам из Србије, јер су његови преци пребегли у Украјину за време турског земана, а он се подвизава ту у Оптини. Целивамо један другог, као најрођенији, уз свету обавезу да се молимо за оног другог.

 

После поклоњења московским светињама, између осталих и Светој Матрони, Светом патријарху Тихону Белавину у Донском манастиру, Светом Василију блаженом на Красној плошћади, крећемо се пут Сарова и погружавамо у источнику Светога баћушке Серафима. Ујутро смо у Дивијеву служили Литургију и поклонили се моштима Светога оца, али и Светој Александри и осталим сестрама. Пролазимо Канавком (каналом) Пресвете Богомајке. На челу групе свештеници читају молитвено правило Светог Серафима, а народ са нама тихо понавља, и у тих 800 метара успели смо цело правило да прочитамо, без да смо имало стајали у месту.

У Сегијевом Посаду, водич кроз манастир, који има „само“ 300 монаха, и у којем је Московска Духовна академија, је монахиња Катарина. Њена рођена сестра живи у граду Лозници.

Град Петра Великог нас дочекује као вољену браћу и сестре. Обилазимо Исакијевски храм и Спас на крви, Петро-павловску тврђаву. Ишчекујемо јутро и полазак у Јовановски ставропигијални женски манастир. Крај моштију Светог Јована Кронштатског (првог руског светитеља чије сам житије прочитао пре 20 година , као ђак Цетињске богословије) служимо Литургију, и молебан. Срећи нашој краја нема. Када сам из крипте, где су мошти Светога оца, пошао у храм , да скинем одежду, упознајем монахињу Ангелину, која  носи име по Светој мајци Ангелини Бранковић, заштитници храма у нашој Закути (намесништво гружанско). Одлазимо на Смоленско гробље и после поклоњења Светој Ксенији, пред капелом читамо акатист, али овога пута читају жене и девојке, а ми свештеници певамо. На северу се срећемо и са Светим Серафимом Вирицким, Светом Маријом Гачинском и Светим Александром Свирским.

На крају пута, у обитељи Несветих а светих, у Пскову, са аутором нама познате књиге, сада митрополитим Псковским Тихоном и истовремено игуманом Псково-печерским, служимо Божанствену службу. Добијемо на поклон књигу са потписом, а уз трпезу љубави, захвалност представницима Српске Цркве , на посети.

Наш народ нам се исповеда да су их сваки пут када би видели нас на Входу, или чули наше гласове из олтара, обузимала осећање среће и поноса. Објашњавамо им да то што служимо није признање нама лично, већ целој Српској Цркви под чијим омофором се спасавамо, и целој групи чији смо духовни вођи. Њихово задовољство је потпуно.

Враћамо се светињама и светитељима наше помесне Цркве, уз осећање да нема лепше вере од Православне, и да језик којим говоримо и којим се молимо Богу не значи препреку, већ мост, када се сретнемо са браћом и сестрама истога духа.

протонамесник Дарко Несторовић,

                                                                                 парох у Ариљу