Са часова веронауке…

1. Пита вероучитељ ученика првог разреда: ,,Како смо научили да се крстимо, кажи нам у име кога се крстимо (осењујемо)? “ Ученик каже: ,,У име Оца и мајке…“. Вероучитељ се насмеје и сети се да је ученик на неки начин у праву јер коме Бог није Отац, ни Црква му није Мајка. И да не би ученика повредио исправи га тако што га усмери на догматску истину исказану у наведеној реченици.

2. Пита вероучитељ ученика првог разреда: ,,Коју крсну славу славиш?“. А ученик се замисли, одћута, па се сети и рече: ,,Ја славим Суботић Лазара!“. Вероучитељ се прво збунио, али се одмах и сетио да је реч о Лазаревој Суботи.

3. Покушава вероучитељ из петних жила да ученицима приближи величину Божијег стварања и велику Божију Љубав која се пројавила кроз Шестоднев. ,,На данашњем часу покушаћу да вам испричам како је Бог створио свет, како се потрудио да нам обезбеди толико тога лепог и потребног за живот, како је створио воду да пијемо, ваздух да дишемо, храну да једемо и тако много, много тога још“. Јавља се један ученик и ко из топа каже: ,,Знам, знам, гледао сам све то у цртаћу!“. И вероучитељ схвати да је много боље да им пусти цртани филм о томе и искористи савремена средства масовних медија.

4. Вероучитељ коментарише икону Силаска Светога Духа на Апостоле, објашњава пламене језике изнад глава ученика, желећи да схвати на који начин деца доживљавају икону и шта им је необично на њој. Јавља се један ученик и пита: ,,А зашто им на глави гори ватра и како не може да их изгори“!?
Појашњење: ученици на узрасту од 6-9 године све схватају буквално и конкретно, па је потребно
изнедрити сличан одговор. Деца само из свог искуства схватају свет око себе, људе и догађаје.

5. Ученици су видели како владику облаче друге особе на Литургији и пита збуњено вероучитеља: ,,Па зашто га облаче други, није он беба!“. Или други пример. Гледају ученици икону српских Светитеља које поименице набраја вероучитељ, јави се једно дете и каже: ,,А, јесте ли и виовде вероучитељу“? Деца на сваком месту и у свему идеализују свет око себе и виде у чистоти, тј. онако како би и ми требали да гледамо и како и сам Бог гледа на нас, као на Свете. (Светиње Светима)

6. Вероучитељ се труди да приближи истину да човек није настао од мајмуна и да човек личи на Бога, јер је градитељ и изумитељ, као што је Бог Творац и Стваралац. Ученике упућује на упоређивање разлика на основу дела, тј. да увиде да мајмун ништа није направио у људској историји или изградио као човек, већ само скаче са ,,гране награну“. Да би разуверио једног ученика који тврдо верује у сличност људи са мајмунима, вероучитељ покушава да му изађе у сусрет и ипак задовољи његово уверења да човек ,,личи“ на мајмуна, али у посебним приликама: ,,Децо, видели сте у золошком врту мајмуне, само се смеју, замајавају радознале посетиоце, праве глупости и засмејавају људе. И такво понашање се зове: мајмунисање! Сваки човек ,,личи“ на мајмуна, онда када се понаша неозбиљно, неодговорно и када од себе прави предмет исмејавања других. Али, сваки човек личи и на Бога када се понаша пристојно и лепо.

Све то зависи од њега самога шта ће да изабере“. Појашњење: Веровање ученика нисмо одбацили, нисмо негирали његову мисао, већ смо је на неки начин преобразили и усмерили на прави пут, на коме човек својом слободом бира на кога и на шта ће да личи. Не треба у страху одбацити заблуде и прелести у којима се налази људска мисао, већ треба наћи начин за њено преображење и усмерење у библијском правцу. Увек има начин и постоји могућност. Ученику је за потпуније појашњење предложен
пример телевизијског јунака ,,Тарзана“ који је одрастао са мајмунима, те се и понашао као и они.
Ученик је отишао задовољан са часа добивши одговор на проблематичну Дарвинову теорију која у
петом разреду ствара дилему коме веровати – биологији или веронауци! (Будите мудри као змије и
безазлени као голубови).
А онда да би ,,задали“ победоносни ,,ударац“ погрешном убеђењу замолимо ученика да устане
и рашири руке и одговори на шта личи. И он и сви ученици схвате да личе на Крст, на Коме је Спаситељ раширио руке да би веровали у истину. Значи, нисмо строго одбацили његово мишљење
(макар било и погрешно), него смо му понудили образац мишљења и оставили слободу да сам приђе истини која је на видику и за коју треба сам да прихвати избори се за њу. Наше је да ,,отварамо“
очи и позивамо на светлост, нудећи одговарајуће примере, приче, поређења.

7. Улази свештено лице у дечији вртић, па када га угледа дечак од 6 година, обрати му се: ,,Ево га
свети певач“! Деца доживљавају свештена лица кроз радњу коју најчешће врше, што је у овом случају појање. Или чује дете од 4 године на Литургији како сви узвикују ,,Аксиос“ и прослави Бога на свој начин говорећи: Акција! (Заиста по добивању чина креће се у праву духовну акцију).

8. Пита мајка ћерку зашто није насликала ореол око главе Светоме Сави, а девојчица каже: ,,Па,sveti_sava2300x300
Свети Сава није девојчица, шта ће му шешир“! (Девојчица резонује из свог искуства, поготово јер
воли да носи шешире).

9. Пита вероучитељ ученика са села: ,,Какав је празник Сретење?“ Јавља се ученик и каже:
,,Много опасан празник, јер је мој ујка на тај дан избио око ексером!“. (Дете памти путем догађаја
и искустава, стога је веома важно наћи начин како обележити и осмислити тренутке када децу водимо у Цркву, јер то памте целога живота, а преко тога граде однос према празнику, Цркви, Богу..).

10. Покушава вероучитељ да покаже ученицима како се узима благослов од свештеника и то практично покаже пред ученицима и каже: ,,Ето, децо, јесте ли видели како сам узео благослов од
свештеника?“. А један мудар ученик одговори свештенику и верочитељу: ,,Е, сад га више нема“. Прилази други ученик свештенику и пита свештеника збуњено: ,,А у којој руци вам је благослов?“.

11. Вероучитељ објашњава ученицима како треба да се поздрављамо на одређени празник, речима: ,,Срећан празник, на здравље и на спасење!“ и сл. Ученик послуша вероучитеља и каже шта му се непријатно догодило. ,,Ја сам, вероучитељу, ишао у цркву на Задушнице и послушао вас. Поздравио сам комшиницу: Срећан дан мртвих!, а она ме изгрдила да сам неваспитан“.

12. Старији људи су често веома слични деци и њиховој простодушности или научно говорећи, буквализму. Улази тако једном један свршени богослов и доктор теологије у кућу једне неписмене
баке да јој освети водицу, па с врата каже: ,,Помаже Бог, бакице, ја сам доктор теологије Ж. Г.“. А она му рече: ,,Е, синко, погрешио си врата, не треба мени доктор, мени треба поп“! Велика је уметност умети ,,спустити“ се на ниво деце и старих особа, чију простодушност је Господ на многим местима похвалио, рекавши да док не будемо као деца, не можемо ући у Царство
Божије, нити се назвати ученицима Његовим.

13. У црквеном киоску ради једна простодушна и на свој начин посебна жена. Труди се да буде љубазна према свима и да никога од купаца не одбије својим понашањем. Долази јој једна жена да купи свећу за гробље. ,,Молим вас дајте ми једну свећу за гробље, умро ми је близак рођак, идем на сахрану“. А она желећи да буде услужна и љубазна, ко из ведра неба, рече: ,,Ево, изволите, и дођите нам опет“?! Муштерија се наљути и брзо одјури са лица места.

14. Причао једном један владика, када се сећао својих првих проповеди пред народом да је, свеже школован, изашао из монашке школе препуне стручних термина. Када је држао прву беседу, покушавао је да задовољи догматску терминологију и стандарде изражавања, али када је завршио беседу, пришла му је једна стара и неписмена бака, која му рече: ,,Синко, што не рече једну да и ја
разумем!“. Тада је увидео да је парохија нешто а Веронаука потпуно другачије од теорије која се изучава на високим школама. Онда је схватио да је то био први дан његове нове школе – школе живота, опита и праксе.

15. Пролази свештено лице и вероучитељ поред средњошколаца у школском дворишту. Ученици желећи да га поздраве у духу младости и радости кажу: ,, Оче наш, на небу… и на земљи…“.
Вероучитељ се само насмеши и продужи даље и запише у свеску дечије одговоре.

16. Посвађала се два човека на селу и одлучеда правду потраже код старог свештеника. Дође први и исприча своју причу и јадиковање и пита свештеника: ,,Кажи ми, оче, ко је у праву, ја или комшија?“. Свештеник каже: ,,Ти си у праву“. Одмах оде код комшије и каже комшији како је он у праву, а други комшија се наљути и оде право код попа да га пита за исту ствар. И он исприча своју страну причу, и на крају упита свештеника за мишљење. ,,Оче, ко је у праву, ја или онај други? А он каже: ,,Ти си у праву“. Све је то слушала попадија, која се зачудила идентичном поступку свештеника у оба случаја, и рече: ,,Па ти си обојици рекао исту ствар, и једноме и другоме си рекао да су у праву, какав ти је то одговор?!“. А мудри попа, да би сачувао унутрашњи мир, тихо рече жени: ,, И ти си у праву“.

17. Врте славски колач поп и сељак у цркви, и каже свештеник: ,,Христос посреди нас“, а сељак.
,, Јес’, попе, тако је!“.

18. Поп-Мићина молитва: Дошао поп-Мића да свети васкршњу водицу у Дробњацима у Црној Гори, па уђе у кућу неког лењивог човека коме је кућа прокишњавала. Освети му водицу, али сељак хтеде да му очита молитву против прокишњавања крова. Поп-Мића, да не би увредио његово незнање и да би га поучио на марљивост, сети се досетке и направи се паметнији од њега. И рече му да донесе чинију с водом, босиок, тамјан и крене са молитвом врло озбиљно: ,,Паки, паки помолимсјааа, као прво и прво да засукајеш рукаве и да се попењајеш на кров и старе црепове да замењујеш и нове да поређајеш и кров неће више да прокишњајееет! Амин“. ,,Јеси ли чуо, од овога ти нема јаче молитве, и не мораш ништа да платиш“, рече поп Мића, а сељак му се до неба захвали, јер је све врло добро разумео.

19. Закаснио ученик на час веронауке, улази ћутке на час, а другар уместо њега проговара: ,,Тражи помиловање!“.

20. Упознаје се вероучитељ са ученицима и незнајући да је један ученик два пута понављао разред, види да је старији од осталих , па га пита: ,,Како ти се свиђа у одељењу?“. Њему би непријатно, па други ученик не желећи директно да га повреди, проговори уместо њега: ,,Професоре, он вам је овде на неодређено!“.
                                                                                                                                                                              ђакон Владимир Вулета