Прослава Савиндана у ОШ “Емилија Остојић“ у Пожеги

Један светитељ се на прави начин поштује не само онда када му произносимо молитве и прослављамо славна дела, већ када и у својим животима ходимо путевима које нам ти угодници Божији утабаше. Имајући то на уму, ученици и запослени у ОШ „Емилија Остојић“ већ дуги низ година улажу велики труд и достојно прослављају славно име Светог Саве.

Након Свете Литургије и светосавског рецитовања у Храму Света Три Јерарха у Пожеги, славље је настављено у школи уз драмско-музички програм „Свети Сава очима жена“,  у којем су о Сави, кроз речи ученица драмске секције, говориле жене савременице великог светитеља.

По завршетку програма, освећени су славски колач и жито. Ова година је специфична и по томе што је школа указала част вероучитељима тиме што их је задужила да буду домаћини славе.

Догађају су присуствовали представници општине, бивши и садашњи наставници школе, као и велики број пријатеља и ученика.

Савинданска свечаност је завршена беседом вероучитеља Војислава Раковића:

“Мада се историја бави перфектом, она нам говори у презенту. Она није окамењена и мртва већ је жива ватра чији пламен обасјава и суштински обликује како садашњост тако и будућност. Она је слика на којој, ако се дубоко загледамо, можемо видети ко смо били, ко смо сада и ко ћемо бити. Ипак, са том нашом сликом се чудно шта дешава у последње време. Као што је Доријен Греј свој портрет прекрио и оставио да пропада док он ужива у вечној младости, тако смо и ми нашу славну слику прекрили копреном заблуда, незнања и лажи, у нади да ће и њу задесити иста судбина. Изненађујуће, уместо слике да пропадамо смо почели ми. А лек је одмах испод те тамне завесе… Само треба погледати испод. А на слици испод је пут.

 

То је пут истинског патриотизма и родољубља, пут који нам је утабао наш отац Сава, од Бога прослављен а од народа препознат као свети. Тај пут његова је заоставштина нама, да њиме ходимо и да га настављамо.

То је пут којим су ходали краљеви и државници, сви они који су својом мудром и праведном владавином ударили темеље Србије. То је пут оних који су нам у наслеђе оставили како државу, тако и пример како се њоме управља.

То је пут српских просветитеља, учитеља, реформатора, писаца и уметника уопште. То је пут оних који нам оставише своје животно дело, да нас крепи, теши, засмеје и инспирише онда када је тешко.

То је пут косовских јунака, српских устаника, то је пут на којем можемо срести Драгутина Гавриловића и бранитеље Београда. Команда је њихова имена избрисала, али ми из срца не смемо никад. То је пут који је водио преко Албаније, то је пут који су прешла часна тела наших дедова и прадедова од површине до дубине мора плаве гробнице. То је пут оних који нам у наслеђе оставише своје животе, слободу и подсетник колико је ова земља плаћена у крви и како се она истински воли.

То је пут храбрих, јер само они не одвраћају поглед од његових трновитих стаза, јер само храбри ходе по том трњу знајући да их оно можда и неће довести до звезда.

То је пут лудих. Јер као што је у геоцентричној ери био луд свако ко је стављао Сунце испред Земље, тако је данас у егоцентричној ери луд сваки који ставља „ти“ испред „ја“ и који ставља опште испред појединачног. Али зато Бог одабра луде да посрами мудре и заволе их више.

То је пут најбољих, јер су њиме ходали сви ови великани, који су ову земљу вукли и носили на раменима кроз мрачна времена.

Али бојим се да нам је у последње време тих великана понестало. Зато сте ви децо наша нада, ви сте дивови који су нам потребни. У вашим рукама има снаге а у вашим главама и срцима довољно светла да распрши мрак који на нас полако пада. И не само да распрши мрак, него и да обасја заборављени пут. Да ли је тај пут – пут светосавски? Можда и јесте, али би нас Сава, да је сада овде, прекорео и рекао: није децо то само пут светосавски, то је пут истински хришћански…“

Вероучитељ Војислав Раковић