Поклоничко путовање ученика Гимназије и Медицинске школе из Ужица

За многе је субота 13. мај 2017. године је била дан као и сваки други, али не и за изабрану групу професора и ученика из ужичких средњих школа, којој ће искуство овог дана остати вечно у сећању. Благословом Епископа жичког г. Јустина, група од 50 учесника кренула је на поклоничко путовање предвођена вероучитељем ђаконом Аранђелом Петровићем. Групу су чинили и директор Медицинске школе г-ђа Богданка Ђорђевић, секретар школе и још неколицина професора заједно са 25 ученика прве и друге године, као и вероучитељ Јанко Божовић и двадесетак ученика ужичке Гимназије.

Жељно ишчекујући заједничко дружење и путовање две реномиране школе ужичког краја, сви учесници су се у данима пред путовање постом и молитвом спремали како за пут, тако и за учествовање у Светој Литургији – Тајни Цркве, истовремено и молећи Господа за благослов на путу и лепо време. Идеја је била да се у манастир Студеницу стигне на Свету Литургију, па смо из Ужица кренули у раним јутарњим часовима. Захваљујући благослову игумана студеничког о. Тихона, почетак Свете Литургије је померен за 8 часова, па смо иако путујући из далека, успели да пред предивну Немањину задужбину дођемо пре почетка службе. Стојећи на Светој Литургији, са Светим Симеоном, Светим Стефаном Првовенчаним, Светом Аном и свим светима, нисмо могли да се не запитамо где ћемо ми бити за неких 50, 100 или 800 година. А ови наши дивни путеводитељи су и пре толико година били у истом овом манастиру, на истој Светој Литургији, причешћујући се из исте Свете Чаше. Управо су нам ове мисли пролазиле кроз главу док смо целивали отворене мошти монаха Симона и Свете Анастасије, и дивили се Господу на благослову да имамо очуване чудотворне мошти оснивача државе Србије – и духовних и физичких наших родитеља како је то један историчар рекао. Иако смо се као што споменусмо спремали за овај сусрет, наша срца су се испунила тако дивном и радосном енергијом док смо целивајући свете мошти, могли осетити тај благоухани мирис моштију који је испуњавао цео манастир. Са таквим срцем отвореним за сусрет са Васкрслим Христом, и ученици и професори су приступили причешћу у току Свете Литургије, коју су служили о. Виталије и ђакон Аранђел.

Сјединивши се са Господом, напојени са извора непресушног и животворног, пажљиво саслушавши поучне речи кустоса, упутили смо се у манастирску гостопримницу, где смо били угошћени топлим послужењем. Након пријатног разговора са нашим служитељем и кратке паузе, док смо предавали наш мали поклон и дар манастиру у знак за сву пажњу и љубав, добили смо и позив да доручкујемо у трпезарији манастира. Благодарећи Господу и нашим дивним домаћинима, увидели смо да се добро још већим добром враћа, а на наш мали поклон узвраћено нам је још већим.

Доручак и пауза су нам итекако били потребни да скупимо енергију, јер смо из Студенице кренули ка испосницама Светог Саве. И баш док смо излазили из аутобуса и кретали дуж уске планинске стазе, лагана кишица је почела да нас прати. Господ као да нам је кроз кишу допустио и искушење, да покажемо да ли заиста имамо непоколебљиву жељу да искусимо делић пута и искуства нашег оца Светог Саве, или смо само туристи на овом путовању. Дошавши до прве испоснице и чврсто решивши да дођемо и до друге и употпунимо доживљај, киша је изненада престала и грануло је пролећно сунце које нас је пратило у остатку дана. Тек када смо изашли до друге Савине „куће тишине“,  били смо свесни колико смо труд уложили да дођемо до циља, и колико смо били задовољни оствареним. То је била и идеална прилика да вероучитељи објасне поклоницима шта значи када се човек повуче у самоћу и пожели да обитава са Господом, борећи се са својим највећим непријатељем, особом која нас је највише пута у животу преварила – самим собом. Ђацима је изузетно лепо било доћи и дивити се лепоти планинског погледа који плени, правити фотографије и успомене, али су вероучитељи из тог разлога и замолили све да на тренутак размисле како би било да су сами на том месту, у природи која је ваш једини познаник и пријатељ, па како би изгледало осећај сам преноћити, и да кроз те очи сагледају да је пут до Бога и светитељства истински подвиг. Силазећи низ стазу били смо још поноснији, јер смо тек тада постали свесни да смо уложили велики труд на који смо итекако поносни.

Испраћајући мајку цркава предивну камену Студеницу, запутили смо се ка Трстенику и манастиру Љубостињи. Док смо путовали, делили смо драгоцене савете и примере из живота књегиње Милице и монахиње Јефимије: причали смо о труду који мора бити непрестани, али и о теми искреног пријатељства, нечему чега је данас нажалост све мање и мање. У Љубостињи  смо топло дочекани, а разгледајући једну од најлепших задужбина, дивили смо се лепоти коју ни векови страдања и разарања нису могли умањити, и учили из ње.

Из Љубостиње смо кренули у манастир Жичу, да нашем предивном заједничком дану ударимо печат присуством на вечерњој служби у седмовратној светињи. Појање жичких монахиња, средњошколци који имају велики проблем да у данашње време изаберу праву музику за слушање, оценили су као нешто најближе анђелској песми од свега што су до сад чули. Одгледавши и кратак документарац о историјату манастира, угошћени и послужени природним соковима, срца испуњених неописивом радошћу, могли смо кренути пут Ужица.

Напуштајући Краљево, првих десетак минута чули су се гласни коментари учесника, који су описивали задовољство што су од многобројних занимација одлучили да све оставе по страни и да буду део овог поклоничког путовања. Утисци су се слегали, а једно питање натерало је све да се озбиљно замисле – чиме смо ми Срби заслужили овако велике Божије благослове? И заиста, јесмо благословен народ. Господ је сваком народу дао много светила, а и нас Србе није ни најмање ускратио и дозволио да будемо народ који седи у сени смрти и таме, без видела. Ми смо били благословени да на овом путовању целивамо мошти наших предака и угодника Божијих који јасно вековима сведоче и гласно зову све на једини пут и брод спасења. Да ли ћемо остати на том путу, избор је само на нама. Јасну поруку на овом путовању сви су видели – уколико се надамо и уздамо у Господа, имамо се чему надати. Хришћанска нада никад није без труда, а ми смо видели колико је труда и одрицања учинио и Свети Сава, и Свети Симеон, и Света Анастасија и Преподобна Евгенија, и тај труд их је привео спасењу.

На крају путовања, сумирајући утиске захвалили смо Богу на свему. Подсетивши се наше поносите историје, славних предака, поучивши се о историјату средњовековних задужбина као и о различитим стиловима иконописања и архитектуре, могли смо привести путовање крају. Свеопшти утисак јесте да нам је заједничко међушколско дружење итекако пријало, и да би било лепо наставити дружења оваквог изгледа. За крај, вероучитељи су истакли младим људима да се присете стазе до испосница и да је упореде са животним путем. На тој стази смо имали и уског и широког пута, и стрмих стазица, каменитих и блатњавих, имали смо и кишу и сунце, и делове пута где нас је дрвеће чувало и закривало, али и делове где нас је и киша купала а сунце сушило. Било је и неравнина и рупа, али и равног лепог пута, као и низбрдице у повратку. Зато нисмо могли а да се не присетимо и блаженопочившег епископа Данила (Кртића), и његовог сликовитог приказа човековог пута до Бога, јер баш такав ће нам бити и живот, препун различитог пута. И као што каже Свети владика Николај Велимировић, џаба нам ако знамо све о путу на коме се налазимо, и од чега је сатављен и шта га окружује, уколико не знамо одакле је пошао и где иде – где ће се завршити. Ми хришћани знамо куда наш пут води, и морамо се трудити да на њему и останемо мимо свих искушења. А посећујући светиње и светитеље, сви ми се надограђујемо потребном новом снагом и искуством.

                                                                                      Аранђел Петровић, ђакон