Патријарх антиохијски Јован X и Патријарх српски Иринеј у Манастиру Жичи

Дом Спасов у Жичи покрај Краљева је на дан свештеног спомена Светог Дионисија Ареопагита лета Господњег 2018. имао велику част и радост да дочека Патријарха антиохијског и свег Истока Г. Јована X и Патријарха српског Г. Иринеја. У пратњи Предстојатеља древне Антиохијске Цркве били су Митрополит Акре Г. Василије и Митрополит Њујорка и Северне Америке Г. Јосиф, а у пратњи Предстојатеља Српске Цркве били су Епископ бачки Г. Иринеј, Епископ шумадијски Г. Јован и Епископ мохачки Г. Исихије.

 

Овај историјски догађај остаће у незаборавном сећању свима који су се сабрали да са Предстојатељем светосавског трона Епархије жичке Његовим Преосвештенством Епископом жичким Г. Јустином срдачно дочекају уважене госте. Свештенство, монаштво и верни народ, као верна слика Цркве Божије, посведочили су и овог пута традиционално српско гостољубље. Деца у народним ношњама и ученици оближње школе учинили су да овај дан подсети на онај који је вековима раније описан речима: „Из уста мале деце и одојчади начинио си Себи хвалу“ (Пс 8,2; Мт 11, 25). Онај Који је исти јуче и данас и у векове, оприсутњен је у радости сусрета и препознавања Лика Божијег браће Православне.

Чином Доксологије сабрање је молитвено заблагодарило Богу на овом великом дану. Након свечаног појања сестринства манастира, присутнима се обратио Епископ Јустин речима:

-Ваше Блаженство Патријарше велике Антиохије, Сирије, Киликије, Иверије, Месопотамије и свегa Истока, господине ЈОВАНЕ X, пастиру древне Цркве Светих првоврховних апостола Петра и Павла, Ваша Светости Патријарше српски г. Иринеје,

Благодаримо на великој радости и благослову који сте нам Вашим доласком донели.

У име свештенства, монаштва и верног народа желимо Вам добродошлицу у богомспасавану Епархију жичку и у Свету обитељ Манастира Жиче, која се налази на врховима српске историје, на изворишту српске духовности и државности. На овом светом месту, пре осам векова, утемељена је Српска Црква и Српска Држава. Свети Сава Српски и његов брат Стефан Првовенчани, у монаштву Симон, подигли су тада Дом Спасов, и украсили га светим иконама и фрескама, са намером да он буде седиште Српске Цркве и крунидбено место српских владара.

Манастир је имао врло важну улогу у животу српског народа и Цркве. Један од најважнијих догађаја тога доба је добијање аутокефалности Српске Цркве.

Жича постаје седиште Првог Српског Архиепископа. Одавде Архиепископ Сава, надахнут мудрошћу Духа Светога и богатим духовним опитом Свете Горе Атонске, уређује живот Српске Цркве! Већ 1220. године Сава је хиротонисао осморицу епископа, основао нове епархије, рукоположио свештенике и замонашио иноке. Донео је богослужбене књиге из Свете Горе, учинио да се препишу и умноже, те их је поделио манастирима и црквама.

На Жичком Сабору 1221. године Архиепископ Сава је крунисао свога брата Стефана Првовенчаног именујући га за „краља свих српских и поморских земаља.“ Тога дана, у својој Беседи о Правој /Православној/ вери, која се може назвати Синодиконом Православља, Сава је потврдио пуноћу светопредањске апостолске вере и тиме заорао дубоку бразду из које су ницали свети плодови, и ископао дубоки кладенац воде живе, са кога се напајају поколења све до данас.

У Жичи су крунисани и остали владари из лозе Немањића. Сава је уредио односе Цркве и Државе, које су дисале једним духом и једном дужношћу у служењу народу, водећи га кроз земаљско ка Небеском Царству. Наследник Савин, архиепископ Арсеније је из Манастира Жиче пренео седиште Архиепископа у Храм Светих Апостола у Пећи. Но Жича тиме није изгубила значај. Жича ће бити седиште Српске цркве све до пада Српске Деспотовине под османлијску окупацију, али остаје чувар националне свести и светосавске традиције.

Судбина Жиче је истоветна са судбином српскога народа. Кад је страдао народ, страдала је и Жича. Кад се подизао народ, и Жича је васкрсавала из пепела. Пролазили су овуда многи завојевачи: са Запада на Исток, и са Истока на Запад. А Жича је увек била на путу! Најновије страдање, Жича је претрпела за време Другог светског рата, кад су је Немци бомбардовали и спалили. Братство је поубијано и растерано, а владика Николај је одведен у Дахау у заточеништво. Уништена је библиотека и ризница. Манастир је обнављан и изграђиван после рата, све до данашњих дана. На жичком трону су током векова столовали многи знаменити и свети Архијереји, истински чувари апостолског предања, непоколебиви стубови и учитељи Православља. Такав је и новопросијавши светитељ Епископ жички и охридски Николај, који каже да је „Жича, стара српска прича“. Још он каже да је „одавде наука блистала, одавде су краљеви добијали поуке, овде су долазили краљеви, архиепископи и епископи, овде се дају велики водећи примери, који су за морал, за јединство друштва и цркве.“

Пошто смо се у најкраћем упознали са историјом старе „српске приче“ и постојаним истрајавањем у очувању хришћанског имена, целивамо и Вашу свету десницу којом сте нам донели благослов Ваше древне многонапаћене и данас искушаване Свете Цркве.

Ваше блаженство, добро дошли са Вашом уваженом пратњом, Високопреосвећеним Митрополитима господом Василијем и Јосифом. Благословен који долази у име Господње! Велика је наша радост, живели на многаја и благаја љета.

Епископ Јустин је гостима поклонио пригодне дарове, благодарећи им на посети којом су обрадовали нашу Епархију.

Захваљујући на гостопримству и узвраћајући даровима, Патријарх антиохијски Јован је указао на важност улоге коју је Свети Сава имао у историји наше Помесне Цркве. Подсетио је да Црква којом предстоји вековима сведочи исту веру као и Свети Сава. Тачније, на тим темељима се изграђивао овај српски светитељ надахнут примерима Светог Јефрема Сиријског, Светог Исака Сиријског, Светог Јована Дамаскина и многих других подвижника и богослова са подручја Сирије и Истока. Данашње страдање кроз које пролази народ у Сирији нас све позива на молитвено јединство и љубав према Богу и према ближњима, како бисмо били светлост свету.

Сестринство манастира се постарало да сви гости буду почашћени трпезом љубави. У обиласку манастира представници Антиохисјке Цркве су се упознали са лепотама околине манастира, трудољубљем и драгоценостима овог бисера немањићке Србије.

Пут је даље у овом прелепом дану михољског лета водио Долином јоргована ка Мајци свих српских Цркава – древној Лаври студеничкој.

Протонамесник Александар Р. Јевтић