Никола Александар Марић, “Пошаст над пошастима“ (Песма о корони)

Пошаст над пошастима

Гласници јављају

Смрт невидљива

Пристала је у наше

Мало пристаниште

Тако значајног

А тако малог госта

Одавно нисмо угостили

 

Ми смо гостољубиви

Али нико нам

Није представио

Нити показао придошлицу

А он се гнезди

Недостојно његовог

Чина и чувења

У слини нашој

И бали

Питам се

Док узимам дах

И спремам да

Проговорим

Живи ли у роси

Мојих будућих речи

Дугачки невидљиви ланац

Који везује живот

И баца га

Међу толики отпад

Наше цивилизације

Исход је пристао

У нашу малу луку

Малу планету

А ми се окрећемо

Врачима, врачевима

Шаманима микроскопа

Познаваоцима гена

И наслеђа

Док они призивају

Великог Духа

И теше нас речима

Радимо на томе

И слежу раменима

На питање: Када?

Смрт се искрцала

Међу нас

Овога пута јавно

Театрално

Уз директан пренос

На свим телевизијама

Плавог села у свемиру

И служи се нама

Нашом жељом да дишемо

Говоримо, сусрећемо се

И волимо, мрзимо

***

Пресвета Премудрости

Света Софијо

Умудри нас

Ојачај

И удостој да певамо

У твоме Храму

Умртви у древној утроби

Смрт и лажну круну

(корону)

Под сводом

Где има места само за

Богорождество

И васкрсење посусталог

И у прах пропалог

Човечанства.

Никола Александар Марић

Извор: Жички благовесник, октобар-децембар 2020.