Награда за ученицу веронауке из Прилика на конкурсу “Корени“

Ученица трећег разреда ОШ „Сретен Лазаревић“ у Приликама Љубица Араповић, учествовала је на конкурсу „Корени“ који је расписао Православни дечји часопис „Светосавско звонце“. Конкурс је организован за ученике Верске наставе, а њен рад је по квалитету сврстан у групу за ученике од трећег до шестог разреда. Тема је написана квалитетно, садржајно и са пуно љубави што је и допринело да освоји заслужено треће место. Ово је велики успех не само за Љубицу, него и за нашу школу. За исказану несебичну љубав и пожртвовање у раду диплому су добили Љубица и њен вероучитељ Александар Пејовић.

Вероучитељ Александар Пејовић

 

Корени

 Сваки пут када би ратна звона зазвонила из мог краја, као послушни ђаци, кретали су млади људи да бране мајку Србију и свој праг.

1914-те године у борбу за своју земљу, Краљевину Србију, пошли су и моји чукун дедови Јован и Периша. Дедови мојих дедова.

Јован је оставио четворо, а Периша петоро мале деце. Кренули су, сваки из свог села према Ивањици где се сва војска окупљала. Ишли су ћутке, носећи бреме брига на својим леђима. Ко ће покосити ливаде? Ко ће пожети пшеницу? Када ће се ово зло завршити?

Са њима су ишли и многи њихови рођаци, комшије, познаници… Све неслоге су одједном нестале и била је свима у глави иста мисао, шта ће бити?

Знали су да се можда никада неће вратити, али у њима је горела нада и жеља да се исправи неправда, опет нанета Србији.

Борили су се у Колубарској битци, и преживели. Међутим, непријатељ је још јаче напао, силније. Аустроугарска војска је била добро наоружана и страшна, Бугари су им помагали, тако да је почело повлачење српске војске преко Албаније до грчких острва, где су чекали савезници, Французи.

Моји чукун дедови су били међу војском која се повлачила. Боси, промрзли, гладни носили су и своје рањене другове преко албанских врлети. Албанци су били веома непријатни према нашој војсци. Деца су их гађала камењем, а мог чукун деду Перишу су ту и заклали Албанци, док је млео жито за војску у воденици.

Јован је наставио даље. Био је у извидници, сјајан војник. Приликом једног извиђања рањен је. Лечили су га, али ни он није преживео. Имао је код себе три златна дуката, која је послао деци по својим комшијама.

 

Моји чукун дедови почивају у Грчкој. Слушају таласе мора и жале за својом земљом. Нису тада ни слутили да ће имати заједничку чукун унуку. Они су умрли за мој осмех.

Љубица Араповић