Литургија Светог Василија Великог на Велики Четвртак у Светосавском храму у Краљеву

На Велики Четвртак 2019. године у Храму Светог Саве у Краљеву, служена је Литургија Светог Василија Великог којом је началствовао Његово Преосвештенство Епископ жички Г. Јустин уз саслужење братства храма и учешће верног народа Божијег.

Ове године имамо посебну радост да у сусрет Васкрсу идемо са осликаном куполом и поткуполним простором из кога нам благослов шаље Син Божији, Свети апостоли, пророци и други светитељи Божији. Праћени предивним речима Анафоре Светог Василија Великог у литургијској лађи спасења запловили смо по мору овога живота ка обалама васкршњег дана којим се осветљава и осмишљава сва тама Страсне седмице и бол због издајства и убиства Сина Божијег, Онога који је приклонио небеса земљи, а кога је земља на Крст разапела. Њему који и даље приклања Главу Своју да чује вапаје наше, срдачно смо принели молитве, а потом се присајединили Телу и Крви Његовој у Светој тајни Причешћа.

Очинском поуком сабрању се обратио Епископ Јустин. У старању за духовно здравље своје пастве, упутио је речи које се тичу важности причешћивања, али и припреме за исто како нам не би било на осуду. О томе сведочи и данашње апостолско читање, приметио је Епископ и нагласио:

– У Цркви се живи, у њој нисмо сами. У овим данима у храм Божији долазе и они који нису свесни важности живота у цркви, који није само тренутак у нашем животу већ стални начин живота. Причешће је највећа светиња, а не нешто “ваља се“, како то неки кажу. Свето Писмо и Свети Оци нам о томе много лепше говоре. Ми се никада не можемо достојно припремити за сједињење са Господом, али то не значи да не треба да се припремамо. Нови савез људи са Богом је у Телу и Крви Његовој. Учествујући у крстоваскрсној тајни ми учествујемо у Светој Евхаристији.

Живот у Цркви је увек и свуда сведочење Христа; тако ми постајемо домаћи Божији. У време поста су интензивнија искушења, али постоји једно објашњење тога. Искушења долазе од нас самих. Кроз читање светих списа, пост и молитву ми омекшавамо своје срце, па тада видимо какви смо у стварности. Дакле, кроз самопознање ми долазимо до виђења себе, али потом не можемо да признамо себи да смо тако јадни, а мислили смо да смо тако дивни. Бог нас не искушава, већ нас лечи уколико то хоћемо. Нека нам Спаситељ, Син утехе, дарује снаге да Васкрс дочекамо у подвигу и да нас овај празник радошћу обасја. Амин.

Протонамесник Александар Р. Јевтић