Епархија жичка

Snow
Forest
Mountains
Mountains
Mountains

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЕПАРХИЈА ЖИЧКА

Ибарске новости: Вероучитељ Филип Зеленовић, “Пријатељ атеиста или о дуготрпљењу“

Још као студенту теологије, сестра ми је поклонила један леп књигостајач,  купљен у манастиру Жичи. На њему је био написан цитат чувеног руског писца и мислиоца Фјодора Михајловича Достојевског: ,,Волите човека и у греху његовом, јер кад ко воли човека грешног, то је већ слика Божанске љубави и врхунац је љубави на земљи.“

Мени као младом студенту, који желео све сад и одмах, то никако није улазило у главу. ,,Како да волим некога ко својим свесним деловањем скрнави лик Божији у себи и постаје сличан непријатељу Божијем?! Ако волим такву особу онда ћу и сам неминовно постати као он! Не, не, то, је немогуће.“- размишљао сам тада. Међутим, пре три године, значење ове поруке сам, у великој мери, схватио.

 

 

У основној школи, спријатељио сам се са једним другом из разреда. Нас двојица смо постали нераздвојни током свих осам разреда. Један другом бисмо поверавали све тајне, налазили утеху и разумевање који су од стране осталих школских другова изостали. Када смо пошли у средњу школу, мој пријатељ ми је саопштио једну за мене тада интересантну новост: по верском опредељењу осећао се као атеиста, а по политичко-идеолошком као социјалиста. Нисам га убеђивао да се окане таквих погледа на свет, (иако сам као гимназијалац био ватрени националиста) бојећи се да тиме можда не изгубим старог пријатеља. И тако се наше пријатељство наставило и током средњошколских дана, без обзира на идеолошке разлике. Он је поштовао моја верска и идеолошка убеђења, а ја његова, те никаквих проблема око тога међу нама није било.

Но, када смо уписали факултете ствари су пошле друкчијим током. Мој пријатељ је одједном почео да збија шале на рачун вере, светитеља и Цркве. Како су његови ,,испади“ постајали све чешћи и грубљи, почео сам да негодујем. Уз такве вербалне иступе, почео је и чешће да псује, конзумира велике количине алкохола, једе неумерено, касно одлази на починак и касно устаје. И у односу према људима испољавао је све више бахатости и агресивности. Због таквог начина живота, дружење са њиме ми више није пријало. И као што то обично бива, што је он постајао све ,,либералнији“, то сам ја постајо све ,,деснији “ и затворенији.

Избегавао сам сусрете са њим, хтео сам да га ,,откачим“, на шта су ме наговарали и поједини блиски људи. ,,Шта ће ти тај безбожник и џабалебарош?! Студирање је развукао, не ради нигде, само ждере, пијанчи, а уз то те још и бламира! Што га не откачиш?!“- говорили су. Али мени нешто у души ,,није дало“ да због порока откачим човека са којим се дружим 20 година. Потражио сам савет од свог духовника, који ми је рекао да не прекидам тако дуго пријатељство, већ да и даље наставим да се дружим с њим. Још ми је рекао и да се чешће молим за свога пријатеља, те да ће Господ дати да и он прогледа духовним очима. Послушавши савет духовника, почео сам да се молим за њега, мада са великом дозом сумње. Ствари се нису мењале, али био сам истрајан. Молио сам се и молио из године у годину, не прекидајући дружбу.

А онда ме је једног сасвим обичног летњег дана, мој пријатељ позвао из болнице. Испричао ми је да му се тог дана на путу до куће слошило, да није било никога на улици да му помогне и да је морао сам отићи у хитну. Губио је дах, лева рука му је била обамрла, а у грудима је осећао пробадања. Лекари су му рекли да је стигао у прави час и констатовали да је имао хипертензију и увећану јетру услед нездраве исхране и алкохолних пића. Преписали су му одговарајућу терапију у виду дијете и лекова. Избацио је штетне животне навике и постао обазривији према сопственом телу.

Мој пријатељ је телесно оздравио, али је имао честе нападе анксиозности. Није смео да остаје сам. Пружајући му неопходну пажњу у тим тренуцима, схватио сам да је почео и духовно да се опоравља. Постављао ми је честа питања у вези са Богом, Његовим промислом и молитвом. Осетио је да у свету постоји  једно Око које прати све што се дешава са нама, чак и кад нас нико други не гледа; да постоје уши које су спремне да чују наше вапаје и онда кад нас нико други не чује; да постоји једно Биће које је увек близу нас и брине о свему и свакоме, чак и када нико други не брине–осетио је да постоји Бог. Након тога, однос мог пријатеља према Богу се из корена променио. Име Божије почео је да изговара са страхопоштовањем, правећи на себи крсни знак. Када би пролазио поред Цркве крстио би се и молио Господу за помоћ. Ускоро ме је опет позвао да ми саопшти две радосне вести: дипломирао је на факултету и добио је посао.

Упоредо са овим, мењао се и његов однос према људима. Једне вечери, мој стари школски друг ме је кроз плач молио да му опростим сва његова исмевања и глупости које ми је приређивао док је био атеиста.  Према члановима породице почео се опходити са дужним поштовањем, а према пријатељима је постао солидаран и саосећајан. Напредовао је и на личном плану. Данас већ завршава мастер студије и нашао је бољи посао, у својој струци.

Да се вратим на ону мисао Достојевског с почетка текста: ,,Волите човека и у греху његовом…“ Нема човека који живи, а да не греши. Ко не воли другога и када га види да греши, тај није свестан ни сопствених грехова. Задатак хришћана је уподобљавање Христу, Богу нашем. А Он нам је управо показао да Бог воли све људе, да је дуготрпељив и многомилостив и да ,не жели смрти грешника ,,него да се обрати и жив буде“(Јез. 33, 11). Господ је дуго трпео многе грешнике који су касније кроз покајање постали светитељи: разбојника на крсту, Савла, Марију Египћанку, кнеза Владимира Руског, блаженог Августина Хипонског, итд. Трпи Он и данас свакога од нас. Ми то често превиђамо на себи самима,  док на другога упиремо прстом и истичемо као пример Божијег дуготрпљења. Сада схватам да ако желимо да нашег ближњег приведемо Христу, морамо му непрестано показивати Христа сопственим примером. А то подразумева да прихватимо и волимо ближњег онаквог какав јесте.

Вероучитељ Филип Зеленовић

Извор: Ибарске Новости: рубрика „Жички благовесник“

петак, 17. јун 2022. године

Contact Us