Ибарске новости: Психолог Милош Благојевић, “О пажљивој употреби речи“

Размишљајући претходних дана о речима које изговарам, трудио сам се да се увече присетим које су то најчешће речи, колико их је било и да ли су заиста добар приказ онога што сам желео да кажем. Затим сам, сетивши се да је у низу дана било исувише непотребно изговорених речи, много шала, бесмислица, неиспуњених обећања, непримерених речи с обзиром на тренутну ситуацију, место и време, речи које су изговаране да би измамиле утисак, попуниле благотворну тишину, увећале ниво сујете. Било је и оних које оптерећују саговорника и мене, не доприносе увећању животне радости нити исказују захвалност, не уливају поверење, уносе немир и не славе Бога. После такве немарне употребе речи осећао сам се као да сам некога изневерио, несумњиво је то знак да је промашен циљ, начињена је грешка. Неко би рекао ситна грешка, али заправо веома крупна грешка, која даље доводи до чињења нових и тежих грешака. У питању је многоговорљивост или празнословље.

Не знам да ли је то само мој утисак, али чини ми се да људима није пријатно када се нађу у друштву некога ко воли много да говори. Ретко када се таква особина описује као нечији квалитет, пре је мана. Треба бити поштен и рећи да се ни ћутљивост не вреднује високо на листи особина. Најпријатније је са људима који знају меру – када да говоре, када да пажљиво слушају, а када да ћуте. Узалудно просипање речи одраз је збрке у глави у којој се роје неповезане мисли које би требало да буду усмерене на оно што је дубоко, истинско и важно. Сећам се да је у основној школи у одељењу мог синовца била девојчица која је волела пуно да говори, њене реченице су се течно надовезивале, што је друге наводило на помисао да је сигурно веома интелигента и добар ђак, што није било тачно. Ради се о томе да се у свој тој збрци изгуби из вида суштина, превелики садржај којечега покрије суштину или можда служи као добра замена у случају немогућности доласка до суштине. Можда зато у древној Грчкој философи никог нису хтели да приме као свог ученика, пре но што тај човек не докаже да уме да ћути.

Након разговора са неким ко много говори често сам осећао умор тежи од умора који прати тешко обављени посао и имао жељу да се осамим и да сам једно време ћутим. У тим ситуацијама мислио сам да ли је тај ко много прича свестан колику грешку чини. Пошто је многоговорљивост често скопчана са неспособношћу особе да заиста слуша и разуме друге, такви људи некада нису свесни да њихов говор оптерећује, као да не виде какав ефекат постижу и како губе саговорника који је већ одавно изгубио интересовање али се из пристојност труди да још мало сачека слутећи скори крај. У свему томе, пројављује се гордост с обзиром да се не мисли о ономе важном, као да се ставља капија и не дозвољава се Божијој благодати да уђе јер су нам сопствене речи довољне. Зато многоворљивац није ни свестан да самоме себи причињава највећу штету јер остаје слеп, да не кажем нем, за дубље познавање ствари.

Многоговорљивост се може тумачити и у светлу издаје чула говора. Својим ушима можемо да бирамо да слушамо оговарања на послу, масне вицеве или псовке, а можемо и да послушамо душекорисно предавање, саслушамо унесрећеног човека или баку која станује сама. Исто тако некоме можемо пружити утеху, увећати његову радост, уделити му комплимент, а можемо га и оптеретити својим проблемима, неумесном увредом или једном од многобројних вести из рубрике црна хроника које заузимају све више простора наших електронских медија. Било која изговорена реч неће се тек тако распршити и нестати већ ће оставити утисак и утицати на мисли и осећања других особа. Лепе речи и поуке трају хиљадама година, окрепљују и служе као инспирација, док грубе и непромишљење остављају дубљи траг од ударца бича. Деца посебно памте ситуације када их је отац неоправдано искритиковао или увредио и тако нешто се много теже заборавља од ,,заслужених“ батина.

Колико је реч значајна говори нам и пример чувене Хелен Келер која је захваљујући својој дивној учитељици и пријатељици Ен Саливен успела да научи да чита Брајевом азбуком на четири језика. Хелен је након болести у другој години ослепела и оглувела. Описивана је као дивље дете до момента када се у седмој години у њен живот појавила Ен. Имала је велике проблеме да је научи да седи за столом и користи прибор за јело. После месец дана рада са њом, не губећи наду, десио се преломан моменат. Ен је претходно много пута покушавала да је научи именовању предмета пишући прстом на њеном длану, док је једног дана није одвела до пумпе за воду где се низ њену леву руку сливао млаз хладне воде, док је Ен једном руком пумпала а другом на руци исписивала реч вода. Десило се чудо и Хелен је коначно схватила смисао писања по длану. Тог дана научила је тридесет речи, а већ са двадесет две године успела је да напише своју прву књигу. Касније је постала прва слепа и глува жена која је завршила факултет. Открићем речи њен сиромашан свет претварао се у шарено поље, што је најбоље описано у филму Чудотворка (Тhe miracle worker) како ју је звао њен пријатељ Марк Твен. Осим тога, лепота њеног писаног стила била је задивљујућа, посебно бих истакао диван текст – Три дана да видим (Three days to see) у коме пише о томе како би провела три дана поседујући чуло вида и слуха.

Речи које говоримо имају велику снагу и зато их не смемо употребљавати узалуд. Свети пророк Давид у свом 140. Псалму каже: ,,Постави Господе стражу устима мојим и двер ограде око усана мојих“, а Свети Јефрем Сирин моли: ,,Господе и Владико живота мога, дух празнословља не дај ми.“ Када томе придодамо Христове речи о томе да ћемо за сваку испразну реч дати одговор на Страшном Суду, увиђамо колико је озбиљан задатак пред нама.

А ти читаоче, да ли си данас пазио како користиш речи?

Психолог Милош Благојевић

Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

петак, 13. август 2022. године

Contact Us