Ибарске новости: о. Александар Шмеман, “Пасха Господња – Васкрс. Докази нису потребни“.

Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе! „Пасха Господња, Пасха, празник је над празницима и славље је над слављима“. Какве су још речи потребне? Заиста, „данас нека нико не оплакује своје сиромаштво јер се јави свеопште Царство“. Човек изговара ове чудесне речи на Васкрс, радује им се, верује у њих, а онда истог трена схвата колико је милиона људи који их у тој јединственој ноћи, на тај блистави дан, не чују и можда их никада нису чули! Колико је оних којима ове речи ништа не говоре и не значе ништа!? Колико је оних који са непријатељством, скепсом и иронијом слежу раменима када их чују?! Како им објаснити, како им дотаћи срца? Јер, опет, шта ми можемо да докажемо? Сам Христос је за такве рекао да, чак и ако би неко устао из мртвих и јавио им се, они свеједно не би поверовали (в. Лк 16, 31). Шта, онда, ми можемо са својим бедним доказима? Али можда је сва сила, сва победоносна сила Васкрса, управо у томе што нема потребе ништа доказивати…

Крајем прошлог века, у самом срцу Русије, у свештеничкој породици растао је дечак Серјожа – Сергеј Булгаков. Растао је окружен поезијом и лепотом црквених богослужења, неосвешћеном, слепом вером, вером без доказа. Без питања и без доказа… „Али она се нису ни јављала“, пише он касније, „нити су могла да се јаве у нама самима, у деци, зато што смо били прожети тиме, зато што смо волели храм и лепоту његових богослужења. Како је богат, дубок и чист био тај наш дечији живот, како су обасјане биле наше душе тим небеским лучама које су у њима непрестано струјале“.

Али, онда је дошло време питања и доказа. Из таквог детињства, неосвешћеног, без доказа, искрени, ватрени, поштени, руски младић отишао је у безверје, у атеизам, у свет пуких доказа, пуког разума. Серјожа Булгаков, син скромног гробљанског свештеника, постао је професор Сергеј Николајевич Булгаков, један од предводника руске „напредне“ револуционарне интелигенције, руског научног марксизма. Немачка, универзитет, дружење са доајенима марксизма, први научни радови, политичка економија, слава научника, углед код целе „мислеће Русије“… Ако је неко прешао читав пут питања и доказа, онда је то заиста он. Ако је неко уронио себе у научну мисао и њен „наводни“ венац и врхунац, марксизам, онда је то он. Ако је неко окренуо леђа неосвешћеној вери, вери без доказа, то је онда он. И потом неколико година научне славе, неколико обимних књига, стотине следбеника…

Али, онда, су постепено, један за другим, пали и у прах се претворили сви ти „докази“, одједном од њих није остало ништа. Шта се догодило? Болест, лудило, несрећа? Не, споља гледано није се догодило ништа. Душа је, напросто, престала да прихвата та површна питања и те површне одговоре. Одједном је постало јасно да сви ти докази не доказују ништа. Тржиште, капитал, додатна вредност… – шта они знају, шта они могу да кажу о људској души , о њеној вечитој неутољености, о тој неизбежној неумирујућој жеђи у крајњој дубини, у најскровитијим местима душе? И почео је повратак. Али не, то није био повратак неосвешћеној детињој вери, повратак детињству. Сергије Николајевич Булгаков је до краја свог живота остао научник, професор, филозоф, само су сада његове књиге почеле да објављују нешто друго, сада је његова надахнута реч загрмела о нечем другом, сасвим другом.

У данашњој васкршњој радости сетио сам се њега, зато што нам он читавим својим животом, читавим својим искуством, боље од других, чини ми се, даје одговор на питање: како се вера и Бог могу доказати? Он је знао сву снагу и сву немоћ доказа и уверио се да Васкрс није у њима, није из њих. Ево, послушајмо његове речи изговорене на Васкрс, пред сам крај живота: „Када се отварају врата, ми улазимо у храм обасјан свећама, певајући радосну васкршњу химну, и наше срце преплављује радост, зато што је Христос васкрсао из мртвих. Тада се васкршње чудо догађа у нашим срцима. Ми видимо Христово васкрсење, `очистивши чула` видимо Христа `који блиста` и приступамо `Христу који излази из гроба као женику`. Тада, несвесни где се налазимо, иступамо из себе, а време се зауставља. У сијању белог васкршњег зрака гасе се све земаљске боје, и душа види само неприступну светлост васкрсења: `Сада се све испуни светлошћу, и небо и земља и дубине њене`. У васкршњој ноћи човеку се даје да унапред окуси живот Будућега Века, да ступи у Царство славе, у Царство Божије. Језик нашег света нема те речи да изрази откривење васкршње ноћи, ту радост савршену. Васкрс је Живот Вечни, у богопознању и богоопштењу, он је истина, мир и радост у Духу Светоме. Прва реч васкрслога Господа беше: `Радујте се`!“.

Понављам, ово нису речи детета, наивног бића које још мало шта схвата. Ово су речи некога ко је већ прешао читав низ питања и одговора и доказа. И ове речи нису доказ, оне су светлост, сила и победа самог Васкрса у човеку.

Зато у тој најсветлијој и најрадоснијој ноћи нема потреба било шта доказивати. Све што можемо је да читавом свету, свима и даљњима и ближњима, из пуноће те радости и тог знања објавимо: „Христос Васкрсе – ваистину Васкрсе Христос“!

                                                                                                            о. Александар Шмеман

Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“,

петак, 29. април 2022