Ибарске новости: Јереј Михајло Живковић, “Колиба и стари Ђорђе“

Када сам још као млад средњошколац – гимназијалац почео, све више и дубље, да се  упознајем са лепотама наше Православне вере, неки моменти су на мене, мимо свега другога, остављали посебан траг. Свето Писмо, Житија Светих, надахнута дела Светог Владике Николаја, молитве, размишљања и много других ,,Богом-надахнутих“ тренутака остављали су неизбрисив траг на младој души. Мимо свега наведеног придодао бих и издвојио још нешто што је било једнако важно, можда чак и пресудно у мојој коначној одлуци да живот посветим служби Богу, а то су живи примери, живих људи који су својим животом сведочили о присуству живог Бога овде на земљи.

Наш је народ одавнина познат као препун правих и истинских врлина; храброст, оданост, верност, честитост иморална чистота су само неке од бројних особина којима је наш народ познат и препознат као благочестив, христољубив и благоверан народ. Широм Србије и данас се могу пронаћи људи ,,великог духа“, којима није циљ да се истичу и препознају да се о њима говори и препричава већ само да живе свој скроман и миран живот, често далеко од људи и свакодневне ларме, обавеза, брига, оптерећености, стресова и свега што чини данашњи живот.

Као дечак имао сам често прилику да из уста своје баке слушам приче о људима који су били стари у времену када је она била млада. Често су ми те приче и догађаји звучали нестварно. Сматрао сам (а то донекле сматрам и данас) да смо ми људи у данашњем времену неспособни за живот и подвиге које су они носили у своје време. Често би у тим причама било и прича о изненадним ,,Божијим интервенцијама“ и посетама духовних сила што је додатно убеђивало моју мисао да је у данашње време тако нешто немогуће. Све док ме једно сазнање није убедило да моје мисли не иду у правом смеру. То сазнање односило се на једног човека-старца у пензији по имену Ђорђе.

Недалеко од манастира Жича где сам као дечак највише времена проводио у кући своје баке, налази се један засеок по имену Парлози. На том простору, а и шире, у не тако давној прошлости, живели су људи са својим породицама и као сви сељани обављали своје свакодневне послове, од којих су живели. Данас на тим просторима готово да више нема људи, а као траг о њиховом постојању остала је понека колиба и у њој стари сасуди, старе иконе и ручни алати који се више и не користе. Но ипак у једној колиби живео је до скоро један старац Ђорђе. Ђорђе је ту рођен, али није читав свој живот провео у њој. Завршио је школе, дуго година био и наставник математике у граду, да би своје пензијске дане по смрти своје супруге провео баш у поменутој колиби. Ђорђе или како смо га звали чича Ђоко, волео је миран и тих живот, није био оптерећен, није био стриктно организован, већ је радио оно што би га тог дана испуњавало. Повремено би, додуше не толико често, кроз само њему познат пут, одлазио у манастир на службу. Није пуно говорио али ову причу ми је ипак испричао. Наиме, док сам пролазио покрај његове колибе, он је застао са мном, премишљајући се, да ли да ми исприча оно што му се десило пре неколико ноћи или да то сачува за себе. Ипак, видећи моју радозналост, испричао је ту причу.

„Пре неку ноћ“, поче он, „када је почело сунце да залази, спремао сам се на починак. Нисам још стигао да легнем, кад је, у тренутку, моју колибу обасјала јака светлост. Док сам схватио шта се догађа, појавила су се два човека веома пријатних лица и рекла ми: ,,Ђорђе ухвати нас за руке и пођи са нама“. Занимљиво је да се нисам уплашио тих лица, нешто ме је само по инерцији повукло да пођем са њима. Ухватио сам их за руке, и ми смо се великом брзином уздигли до у само небо. Стали смо пред једна велика врата која су се пред нама сама отворила, а иза њих видео сам мноштво људи како седе за столом и хране се. Један од оних људи који су ме довели, рекао ми је да народ који ту седи нема вина и да треба да им доспем, што сам и учинио. Било је међу тим људима и познатих мени и ја сам се осећао пријатно, док ми она два човека рекоше да је било довољно и да треба да се вратимо. Баш како смо отишли горе, тако смо се и вратили у моју колибу. Одлазећи, она два човека ми рекоше да ће доћи поново по мене, али да се други пут нећу враћати. „А ко сте ви“, стигох да их упитам. Тада ми рекоше, прво један, па други: ,,Ја сам архангел Михаило, а ја архангел Гаврило.“ Моје изненађење овим што чух је било велико, али сам тим речима и кристално јасном погледу чича Ђока одмах поверовао.

Неко ће на ово одмахнути руком и рећи то је само прича. Но, историја наше вере сведочи о безбројним јављањима светитеља, анђела и арханђела, па и Саме Мајке Божије и Господа Христа. Вера није нешто несигурно, већ сусрет са Богом, премда, можда за нас слабе, још увек не лицем к лицу. Из времена званичног атеизма још увек је остао известан број људи који са подсмехом гледа на нашу веру у то да је могућ и да ће, већ у оквирима овога живота, десити сусрет са Богом. Ипак, наш Господ је обећао: „Блажени чисти срцем јер ће Бога видети“, а то значи да ће Господ доћи чистом срцу. Нек се подсмехује коме је то драго, али, познајући, сада већ покојног, чича Ђока, осећам да је он имао чисто и незлобиво срце и зато, верујем да ове речи нису умишљене. Вечан му покој у Царству Небеском.

Јереј Михајло Живковић

Извор: Ибарске Новости – рубрика „Жички благовесник“

Петак, 03. јун 2022. године