Ходочашће на Острог

У освит празника Светог цара Константина и царице Јелене, ходочасници из Чачка кренули су пут Острога да у молитви приступе моштима Светог Василија Острошког. Након самог свитања поклоници су се упознали са својим водичима, јерејем Слободаном Јаковљевићем и вероучитељем Ђорђем Чоловићем, и после молитве кренули пут свог првог одредишта, Владислављеве задужбине – манастира Милешевe. Долазак у место почивања моштију Светог Саве за сваког ходочасника доноси посебно духовно искуство. Након краћег подсећања на историју манастира поклоници су у побожном миру приступили целивању руке Светог Саве, јединог дела моштију који је спасен од несрећног беса Османлија. Тихо протицање Милешевке подсетило је све на непролазност, на непрекинуту нит светости овога места. Благослов Светог Саве и смирени поглед Белог Анђела окрепили су путнике и припремили за наставак ходочашћа.

Путовање уз долину Лима и заустављање у долини реке довело нас је и до манастира Куманице. Скривен између Србије и Црне Горе, златним крстом видљив са пута, призива све добронамерне и побожне људе у дом Господњи. Након целивања моштију Светог Григорија Куманичког поклонике је угостило монаштво.

По поласку свима је у мислима била стена, планина из које попут белог бисера светлуца Светитељ овенчан небесима. Киша која је падала дочекала нас је и по доласку под Острог. Ни лоше време није спутало ходочаснике да се упуте пешке ка горњем манастиру и ка Светитељу. Након пешачења, по самом доласку у порту манастира, Свети Василије се постарао да дочека молитвенике. Облаци су се разгрнули, киша је престала, појавило се сунце и одмах потом зазвонила су звона и почело је Вечерње богослужење. Након молитве и благодарења на угодном путу, упутили смо се на поклоњење и молитву Светом Василију. Степеник по степеник, молитвено смо се успињали ка Светитељу по благослов. Мирноћа стене и спокој светиње примили су нас у загрљај благодати присуства Светог Василија. Тишина и молитва, спокој и созерцање које Светитељ слуша безмало вековима подсетили су нас на непролазност оних који су свој животни пут управили ка Господу.

У сумрак сви су били спремни за починак и одмор пред прославу Педесетнице, рођендана Цркве, а уједно и славе доњег манастира.

Звонима у зору и молитвом, планина је почела да се буди и да призива молитвенике на богослужење. Отац Слободан, вођа пута, ноћ уочи доласка бдио је са верницима исповедајући. Но, прави благослов је био у томе што је отац служио Свету Литургију и причешћивао вернике. По завршетку Јутарњег богослужења и Свете Литургије поклоници су се причестили и смерно остали на молитви Призива Духа Светога. Остављајући Острог поклоници су са собом у вери понели дарове великог Светитеља Православља, Светог Ваисслија Острошког. Газећи његовим стазама, стопама, гледајући планину и цркву у којој се свети подвизавао свако је доживео духовно буђење.

Након Литургије пут се наставио ка манастиру Дајбабе. Причестивши се на Острогу свима се најлепше у срца уклопила и изрека Светог Симеона Дајбабског „Причешће Свето клица је здравља“. Свети Симеон, попут Светог Василија, такође је био строги подвижник, тако да је посета Дајбабама била најлепши начин да се настави путовање. Црква посвећена Успењу Пресвете Богородице, уоквирена са два звоника, не открива велику тајну која се крије унутар ње. Тек по уласку долази се до интересантног детаља, црква се налази укопана у стену, такорећи у пећину. Попут стене у којој почивају мошти Светог Василија, и овде се у тишини молитве налазе мошти Светог Симеона Дајбабског. Цела црква освештана је рукама светитеља. Фрескопис који се налази у унутрашњости осликао је лично Симеон за живота.

Поклоништво је кренуло из цркве Вазнесења Господњег, из немањићке задужбине. Стога је било најлепше повратак започети посетом немањићком манастиру. Смештен у клисури, изнад хука реке Мораче, угнездио се манастир Морача, задужбина кнеза Стефана Немањића, Вукановог сина. Загледани у фрескопис цркве нисмо могли а да не приметимо дубоку побожност, искрену духовност светородне породице. Гледајући пророка Илију како га храни гавран, схватили смо да смо напојени водом са извора мира и хришћанског смисла постојања, уподобљавања Господу. Попут великих светитеља којима смо молитвено приступили и сами смо добили благодат кроз веру коју смо исказивали на ходочашћу, а коју би требало да примењујемо на само у овим приликама него свакодневно у својим животима.

Путовање је организовала црква Вазнесења Господњег у Чачку која се постарала да одређени број путника бесплатно крене. За превоз је био задужен Sun Travel из Горњег Милановца. Јереј Слободан Јаковљевић и вероучитељ Ђорђе Чоловић благодаре свим путницима и у молитвама их спомињу.

Вероучитељ Ђорђе Чоловић

фотографије Александар Алемпијевић