Света Архијерејска Литургија у Храму Светог Саве

Девете седмице по Педесетници, Његово Преосвештенство Епископ жички, Г-дин Јустин је служио Свету Архијерејску Литургију у Саборном храму Епархије жичке. Саслуживали су му: архимандрит Дамјан (Цветковић), протојереј-ставрофор Ненад Илић, протојереј-ставрофор Мирослав Јаковљевић, протојереј-ставрофор Лазар Васиљевић, протосинђел Сава (Илић), протонамесник Дејан Марковић, протонамесник Александар Јевтић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Стефан Милошевски. Након прочитаног јеванђелског одељка Владика се обратио свештеном сабрању нашег храма поучивши нас да, упркос томе што ћемо у свету имати невоље, ипак не треба да их се бојимо јер је Господ са нама. Преносимо вам речи нашега Владике:

„Данас,  у Светом Писму, Господ нам открива шта је хтео са овим светом, шта је намеравао са својим ученицима и апостолима, са следбеницима својим и са човеком уопште. Ми људи који смо дошли у овај храм смо сведоци Христови, сведоци Његове истине, сведоци Његове благости и ми смо дошли да препознамо да је Господ Христос – Син Божији и истинити Бог. Данас се у Светом Писму описује догађај у коме је Господ у дубоку ноћ дошао на Генисаретско језеро, а лађа са ученицима је била на средини мора. Још једном је показао својим ученицима и апостолима где се они заправо налазе; да се налазе поред Господа који господари свим стихијама овога света, узбурканим морем и великим таласима, ветровима и непогодама, сунцем и светлошћу и свим оним што свет не може да види. Господ, када је послао своје ученике и апостоле, рекао им је да ће у свету имати велике невоље, али да се не боје јер је Он победио свет. Господ је пришао ученицима својим ходећи по површини воде и они су се узнемирили и мислили да је то утвара, јер то никада није било до тада. И Петар први устаје и каже: „Господе, ево пропадамо, давимо се, помагај“, и изађе да крене према Господу. Пошто је посумњао, јер су велики таласи наишли на њега, он је узвикнуо Господу: „помагај“, а Господ му рече, и њему и нама, „Зашто си посумњао? Када си посумњао тада си осетио да те невоље овога живота потапају и нема ко да те избави; ниједан човек није у могућности да те избави“. Господ га спасава и тиме и овога пута показује да је само Он дошао да спасе род људски и да спасе све нас.

Тако је и у овоме свету. Имамо многе невоље и то није чудо. Овде смо само привремено да у овом свету зарадимо Царство небеско, а тамо је наше живљење. Овде је само привремено, а Господ Бог није изабрао своје апостоле и ученике да их сачува од зла овога света. Не, него да им Собом да средства којима ће да победе свет: смирење, трпљење, љубав, веру, поверење у Господа… Ето чиме ми побеђујемо невоље у овоме свету и нико од нас не сме да се боји искушења нити тешкоћа у овоме свету. Да је то било потребно Господ би хришћанима одузео могућност да у овоме свету имају тешкоће и ми би били привилеговани, ми би као хришћани имали велико име али не би прошли кроз Голготу кроз коју је Господ прошао да би спасао сав род људски. Дакле, ми смо призвани на Васкрсење, али смо призвани и на сва искушења која воде до Васкрсења. Тиме ми јачамо, тиме се ми утврђујемо у вери нашој, и вера наша је стално на проби. Свакога дана и свакога часа када устанемо поставља се питање да ли ћемо следовати Господу, да ли ћемо прихватити истину, благочешће, светост или ћемо се обратити стихијама овога привременог света.

Господ нас све призива да свакога дана дамо добар одговор Господу Богу и савести нашој. Јер савест је оно што нас људе, а најпре хришћане, стално испитује. Ако верујеш у Бога како си онда могао онако да се понесеш онога дана према оном сиромаху, према оном старцу, према оном невољнику? Како си могао да гледаш таквим очима лепоту овога света? Да ниси хтео и ти да приграбиш овај свет? Да се богатиш овим светом, а да се не богатиш вечном речју Божијом? Шта си ти тада мислио, шта си хтео? И ево опет се открива Господ и нама говори: „ничега се не бојте; плашите се само греха.“  А грех се побеђује тиме што ћемо све своје грехе, и оне највеће,  исповедати пред свештеником. Јер то је чудесна тајна којом нас Господ Бог после покајања и исповести поново васпоставља у рај сладости, још у овоме свету. И тако живећи заиста ми немамо чега и кога да се плашимо!

Видели сте да искушења нису поштеђени  ни јерарси ове Цркве Божије. Свуда у свету, свуда су гоњени, а како Црква Божија тако и народ у Цркви. Увек ће бити призвани да сведоче оно што је Божије и оно што је на спасење. И само тако и једино тако ми у свету заиста немамо чега да се бојимо. Често помислимо, како ћу ја сада да дигнем глас када моћници овога света говоре другачије; како ја да сведочим? Сведочио је и Свети Јован Крститељ, сведочио је и Свети пророк Илија и многи, многи мученици – сведоци Христови до дана данашњега. Јер нико се не може спасити док не прође кроз капију смрти. То је бреме и то је једино што је у нашем животу ново. Све остало је пролазно. Треба знати да, ма колико се ми трудили да учинимо нешто велико на овоме свету, ипак највеће је учинио Господ за све нас, једном за свагда. Ми, сви следбеници Христови, дужни смо само једно – да искрено исповедамо истинитог Господа. А он Бог истине, правде и љубави, све види и све чује, и све зна. Он  зна како ћемо у свакоме тренутку да одреагујемо у овоме свету. И биће ту да нам помогне ма какве невоље биле. И то је тако и то су сви светитељи Божији потврдили и осведочили до дана данашњега.

Ми, житељи овога света у двадесет првом веку, кажемо да је овај век променио свој начин постојања или као што се каже у Светом Писму: „прође обличје овога света“ (1. Кор 7, 31). Али иако је много шта у животима измењено остаје оно што је увек вредно: Господ Бог са свим оним што је нама у Цркви Божијој дао. Тиме ми живимо, тиме ми узрастамо тиме се ми спасавамо и то никада неће проћи. „Небо и земља ће проћи, али речи Божије никада неће проћи“ (Лк 21, 33). Оне остају во вјеки вјеков и оне нас воде и руководе, оне нас храбре да се успротивимо таласима узбурканога мора овога живота и да будемо победници и да будемо са Господом.  А тамо где је Он тамо је слобода у Господу, тамо је љубав Божија, тамо су светитељи Божији и анђели и апостоли и сви угодници Божији.

Овај свет је привремен, кратко траје, и живот наш у њему је кратак макар живели и сто педесет година. Долази време када морамо да напустимо овај свет, а онда када напустимо овај свет није код нас као код других људи који кажу: „настаје мрак када умрем и нема ничега више.“ Можда је у њиховом животу и било тако да после мрака иду у исти мрак, али ми смо у светлости истине Божије, речи Божије, стварности Божије јер Царство Божије је у Цркви овој Светој и Божанственој. Ту је истина и ту се чува истина и сви који долазите на јутрење, вечерње и на сваку молитву, који долазите да запалите свеће, да се помолите за ваше ближње и за душевно и телесно здравље, Господ вас прима и то мало што боравите у Цркви Господ вам даје благодат и чува вас читав дан и свакога дана вас чува. А поред овога потребна је и кућна молитва. Када устанете – молитва уставших од сна, а када лежете – молитва пред спавање. То је свега двадесетак минута; о посту и осталим заповестима Божијим да не говоримо. То је већ речено и то ви знате. Апостоли су били слободни а видели сте како су се плашили и сви ми се плашимо јер смо људи. Али и себи и вама кажем, ничега не треба да се плашимо овде у овоме свету! Нема искушења, нема болести, нема тешкоће која може да нас одвоји од љубави Христове, не може да нас одвоји од истине Христове, не може да нас одвоји од живота у Христу и зато ми хришћани смо позвани да се увек у Господу радујемо као што каже апостол Павле: „Радујте се свагда у Господу и опет велим радујте се“ (Фил 4, 4).

Живели! На много година! Господ нека буде са свима вама и нека вас води у Царство небеско. Амин!“

Након одслужене Свете Литургије уследило је пригодно послужење у просторијама Црквене општине које је припремило братство храма.

                                                                                 Ђакон Стефан Милошевски