Ђакон Далибор Ђорђевић, О празнику Богојављења Господњег

Богојављење је један од дванаест великих празника Цркве, изузев Васкрса који се не убраја у овај број као Празник над празницима. Поред значаја који празник има по себи јер се у њему прославља један јеванђелски догађај из Христовог живота који је имао сврху откривања тајне Свете Тројице и потврде Исуса као Спаситеља света (=Месија, Христос), овај празник у нашем народу има посебно место као што га имају Васкрс и Божић. Та посебност несумњиво происходи из тога што се на овај дан врши Велико водоосвећење и што се освећена вода даје верном народу са вером да она доноси здравље и спасење душе и тела. И управо то је порука коју шаље Црква, не самог овог дана него од самог њеног почетка па до данас, порука да је спасење једино у Богу, кроз веру у Свету Тројицу и Христа као Сина Божијег, кроз Цркву и наше живо учествовање у њеним Светим Тајнама (пре свега у Светој Тајни Причешћа).

Светотајински живот, тиме и наше спасење у Христу, свакако најпре почиње са крштењем. Ова порука иако се чује на светој служби тога дана, са певнице, из олтара, са амвона, и у проповеди, као да не допире до срца појединих људи који су ту дошли само због воде, мислећи више о телесном здрављу, а духовно остављајући по страни. Ова заблуда не може да буде непримећена, јер главна њена потврда јесте та што су Света Литургија и Причешће који су круна сваког празника у другом плану. У првом плану је вода и чин водоосвећења па тако неки људи мисле да не чине ништа погрешно тиме што се нису причестили на тај дан и што нису присуствовали Светој Литургији. Отуд имамо питања упућена свештенству када се завршава Литургија да би сходно свом временском распореду дошли у оно време када могу да добију освећену воду. А одговор Цркве је увек био позив да идемо Христу Који говори: „Ко је жедан нека дође к мени и пије“ (Јн 7, 37б). Жеђ за Христом је једина истинска жеђ, и Христос је једини који може утолити ту жеђ, ту тежњу човека да живи вечно у радости. Једино такво просвећење нас може усмерити да познамо шта је суштина празника Богојављења и шта је потребно да знамо шта нам је чинити.

Празник Богојављење, или Крштење Господа Исуса Христа, првобитно је у раној Цркви празнован као празник Теофанија (или Епифанија=објављивање, појављивање), празник Божијег откривања у свету у личности Исуса Христа (Месије, Спаситеља света). Овај празник је садржао прославу више догађаја из Христовог живота описаног у Јеванђељима: рођење Христово, поклоњење мудраца, обрезање у осми дан од рођења, увођење у Храм у Јерусалиму, крштење у реци Јордану од руке Светог Јована Крститеља, чудо претварања воде у вино у Кани, чудо умножења хлебова. Отуда је празник заправо био Богојављења, у множини, због више догађаја који су указивали да је Христос Богочовек. Празник је установљен на Истоку у 3. веку и ту потврду налазимо у делима Светих Отаца и црквених писаца тог времена. Пре свега код Климента Александријског у делу Стромата, затим код Оригена, Светог Григорија Неокасаријског (једна његова беседа на Богојављење). У првој половини 4. века већ имамо више спомена о празновању Богојављења што указује да се оно већ укоренило на Истоку и да се празник Рођења Христовог посебно славио. На Западу је празник Богојављења почео да се слави у другој половини 4. века (6. јануар) под утицајем са Истока, као што је на Истоку прихваћено засебно празновање Рођења Христовог (25. децембар) под утицајем са Запада. Тако је дошло до извесне размене празника. Садржај Богојављења као празника на Истоку није подразумевао само Христово крштење у Јордану већ и чудо претварања воде у вино у Кани Галилејској које је касније исчезло као садржај овог празника.

У Јеванђељу по Матеју имамо кратак опис чуда које се догодило приликом Христовог крштења на реци Јордану када га је крштавао Јован Крститељ. Након крштавања и изласка из воде отварају се небеса и Дух Свети силази на Христа у облику голуба а глас Очев са Неба говори: „Ово је син мој љубљени који је по мојој вољи“ (Мт 3, 17). Овим чином се објављују личности Свете Тројице: Исус Христос, Син Божији, Који се нас ради и нашег ради спасења јавио у телу – Дух Свети као голуб који силази на Христа – Отац који се јавља гласом и потврђује Исуса као Сина. Дакле, Бог се јавља, сам се открива и то у личности Богочовека Исуса Христа. Ово откривање тајне Бога није било резултат неког људског умовања, већ дело Божије милости. Само крштавање Јевреја на реци Јордану је било ради исповедања и очишћења грехова (реч крштење је наш превод грчке речи ваптизо која значи погрузити). Исус не долази на реку Јордан да исповеди и спере грехе већ како сам каже да испуни сваку правду. То је било ради тога да се покаже како је овде присутан Онај који на себи нема греха и то Онај на Коме почива Дух Свети. Овде је онај Који је ту зарад нашег очишћења и помирења са Богом. Отуда глас Очев потврђује Исусову месијанску мисију. Зато Јован говори: Онај који долази за мном јачи је од мене и Он ће крстити водом и Духом.

На реци Јордану почиње још једно дело борбе за вечно спасење човека. Открива се Исус као Син Божији који је као Јагње Божије дошао да узме на себе грехе света (Јн 1, 29). И одмах након тога одлази у пустињу да порази оног који има власт смрти, тј. ђавола.  Тиме је показао да и након нашег крштења почиње једна духовна борба не против неког апстрактног зла већ једна непоштедна борба пуна искушења којом нас куша кнез овога света и отац лажи. Средство за ту борбу јесу пост и молитва, јер тиме се по Христовим речима изгони род овај, тј. род демонски. Након тога почиње проповед Христова са речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско“ (Мт 4, 17). Оно што је потребно на почетку за спасење иде једно са другим повезано: вера у Христа као Спаситеља, вера у Свету Тројицу, крштење, пост, молитва и покајање. Тиме се отвара Царство Небеско.

Водоосвећење на Богојављење

Освећење  воде потиче из периода када се оно вршило на бденију уочи Богојављења као спомен на Господње Крштење, потом је народ захватао воду, пио и кропио се њоме а у наставку је том водом вршено масовно крштење оних који су се посебно припремали за чин крштења (оглашени). Освећење се вршило уочи празника а касније и на сам дан празника због велике потребе верника. Они који су били претходног дана крштени били су присутни на Литургији Богојављења да би се причестили и отуда се пева уместо Трисвете песме: „Ви који се у Христа крстисте у Христа се обукосте“ (Гал 3, 27). Вода која се освећује представља првобитни свет Божије Творевине коју ће Христос прославити у Царству Божијем. Све што је Бог створио у почетку беше веома добро. Човековим падом, грех је завладао и човеком и природом, смртност и пропадљивост се увукла не само у човека већ и у природу. Нарушен је однос између Творца и човека као господара творевине па је зато било потребно да Христос својим уласком у реку Јордан освешта све воде и целокупну твар. На тај начин се твар поново васпоставља, а вода чини средством очишћења – силаском Светог Духа. Чином водоосвећења се изнова освећују воде, јер на њих силази Свети Дух („и Дух Божији дизаше се над водом“) чинећи ту воду водом која је вода освећења, просвећења и очишћења. То и указује црквена песма на водоосвећењу:

Глас  Господњи  над водама оглашава говорећи: приђите, примите сви

            Духа мудрости, Духа разума, Духа страха Божијег, Христа који се јавио.

            Данас  се  освећује  природа  воде,  и Јордан се прекида, и  задржава  свој

            ток  гледајући  Господа  који  се  погружава. Као  човек дошао си на реку,

            Христе Царе  и  журиш  да  од  Претечевих  руку  примиш  служитељско

            крштење, Благи, због наших грехова, ти који волиш човека.“

 Оно што се на нама испуњава са Светом Тајном Крштења јесте тајна смрти и Васкрсења Христовог. Крштењем ми свлачимо одећу старог човека који робује греху и преварама овога света и облачимо се у Христа, у новога човека, у светле хаљине, у чистоту. Облачимо се у Новог Адама а одричемо се Старог Адама, тј. нашег греха непослушности Богу. Свлачимо са себе првородни грех Адама и Еве. То је наше рађање одозго, водом и Духом. Крштавамо се да би смо могли да примимо Светог Духа (Света Тајна Миропомазања) а тиме и самог Христа као Хлеба Живота (Света Тајна Причешћа). Ми крштењем постајемо учесници Христове смрти да би смо били и учесници Његовог Васкрсења. То учешће је наравно у Телу и Крви Христовој на Светој Литургији. Као што све Свете Тајне увиру и извиру из Литургије, тј. Свете Тајне Причешћа, тако и сви празници увиру и извиру из празника Васкрсења Господњег. Богојављења не може бити без освећене воде али такође не може бити ни без Христа, Воде Живе, који је Светлост Истинита која просветљује све. Зато и не чуди текст кондака на Богојављење:

„Данас си се јавио васељени, и твоја светлост, Господе, обасја нас који ти

            у разуму певају: дошао си и јавио се као неприступна светлост“

Ђакон Далибор Ђорђевић,

Извор: Жички благовесник, јануар-март 2022.